субота, 22. октобар 2011.

Вукашин Цонић, писац кога Лесковац памти



            Отишао је пре тридесет и једне године. За собом оставио „Далеке беле путеве“ , „Укус земље“, своју породицу и свој Лесковац који га и данас памте. Вукашин Цонић, приповедач, романсијер, песник и маштар није стигао да публикује много онога што је написао, претекла га је болест и прерана смрт. Збирка прича „Укус земље“ (1971) и роман-хроника „Далеки бели путеви“ (1969) живе уместо њега, у својим поновљеним издањима, али и у живом сећању породице и суграђана...

Верица Баторевић-Божовић и Татјана Цонић
Дирљиво је било како су његове некадашње колеге, школски другови или они из студентских дана, пре неколико вечери окупљени у свечаној сали Технолошког факултета у Лесковцу, на вечери посвећеној Вукашину Цонићу, али и новој приповедачкој речи, оличеној у књижевном конкурсу за најлепшу причу који носи Цонићево име, о њему говорили, како су га се живо сећали, како су једноставно одбијали да га нема више од три деценије. На видео-биму вртеле су се  црно-беле Цонићеве слике из давних дана, председница Удружења писаца  Лесковца Верица Баторевић-Божовић говорила је о Цонићевом кратком, али силовитом књижевном раду, читане су његове необјављене песме које ће ускоро, најавила је његова ћерка Татјана Цонић, и сама заљубљеник у писану реч, бити објављене у песничкој збирци, а затим је уручила награде и плакете Симону Марићу из Земуна, Александру Максиму Поповићу из Обреновца и Тодори Шкоро из Беграда, чије су приче, по оцени жирија, ове године, друге по реду како се конкурс организује, биле најбоље..
Симоон Марић, првонаграђени
            Потврдила се она мисао Црњанског и ове вечери да „...смрти нема само сеоба има“ и да је једина коначна смрт заборав. Татјана Цонић, ћерка овог лесковачког писца, идејом да установи и књижевни конкурс у знак сећања на свога оца, пожелела је, и успела, да то не буде тек протоколарно, безлично вече где ће најбољи примити награде и отићи, него да се, на овај начин, установи својеврстан клуб поштовалаца Вукашина Цонића, чије приче, топле, страствене, сентименталне и тек помало горке, због туге печалбарства, о чему је највише и писао, и из даљине од три деценије маме сузу, или уздах.

Скоро стотину присутних, међу којима је био и Саша Хаџи-Танчић, писац, добитник Андрћеве награде, али и бројни други, старији и млађи поклоници лепе речи, са пажњом су послушали и три овогодишње награђене приче које су једном сетном дозом коју носе, подсетиле на оне Цонићеве.

           
Тодора Шкоро
            „Пролећни ветрови и кише сатерали су снег са брегова у јаруге. Неколико ноћи је хучала јаруга испод нашег прозора, мотали су се облаци и ветрови, кише су умивале пропланке и кровове, а онда је убрзо замирисала коприва по камењару. Млада трава се стидљиво пробијала између натруле сламе око штале и између тараба.
            Печалбари су одлазили“

( из приче „Кад дођу летње ноћи“)

            А кад печалбари оду остаје чекање, туга, жудња младих навеста за њима. Вукашин Цонић као да је завирио у сваку душу која је чекала свог печалбара и сликао је, танано, нежно, сву бол, све сумње, сву срећу кад се печалбари у јесен врате.
Ал. Максим Поповић

            У роману „Далеки бели путеви“, опсежној хроници о животу, борби и страдањима интернираца са подручја бившег лесковачког ратног округа у нацистичким концентрационим логорима у Норвешкој, Вукашин Цонић је свом завичају, али и српској књижевности и историографији даривао монументалну заоставштину. И вечни траг о страдању деведесет и шесторо, од две стотине заточених у „норвешком белом паклу“.
            Пишући о њима, Вукашин Цонић није дозволио да стварно умру, јер ће се тако памтити. Исто онако као што ће и он сам, у сећању свога града, сваке године у јесен, поново бити  жив, у неком поновљеном издању својих дела, или у објављеном новом делу, заосталом у рукопису. И уз приче које ће догодине, трећи пут, пристизати на књижевни конкурс „Вукашин Цонић“.

__________________________________________


7 коментара:

  1. Ljepo je tako sjetiti se naših knjževnika kojih više fizički nema,ali i dalje su sa nama u svojim knjigama,pričama,pjesmama...

    ОдговориИзбриши
  2. Гордана, хвала на читању и коментару. Да, дивно је сећати се, не заборављати... Вама поздрав!

    ОдговориИзбриши
  3. Има људи чији опус није тако велики (свеједно из којих разлога), а ипак их вријеме није прегазило... Диван примјер!

    ОдговориИзбриши
  4. Драги Миро, лепу реч, мислим, не може време прегазити. А мој је утисак да се овако живо и радо памте пре свега добри људи, а добар човек, ако је и писац макар и скромног опуса, остане велики и као писац. У сећању, у трајању. Теби поздрав!

    ОдговориИзбриши
  5. Ja vidim da je ovo jako veliki pisac. Za mene jeste licno po tome kako se spominje. Drago mi je da ima ovakvih ljudi, da se redovno odrzava neka od ovakvih manifestacija. Mozda jednog dana i ja pocnem da prisustvujem istim.
    Todora, draga bravo za jos jednu nagradu. Kao da te neko cuva carobnim stapicem..ko li je to? A zar je vazno ko, vaznije je da ih ima. Jako se samo licno radujem, i cestitam ti, jer ipak sve carobne stapice drzis ti za jedan kraj, bravo za tebe.Pozdrav i veliki sestrinski zagrljaj.
    Pipi

    ОдговориИзбриши
  6. Драга Пипи, одговор на твоју дилему "ко нас у животу чува" ( па и мене...) можда пронађеш у овом давно објављеном тексту на једном мом другом блогу, на овом линку http://todoraskoro1.blogspot.com/2009/09/sve-nas-nosi-bog.html

    А што се Вукашина Цонића тиче, верујем и ја да је велики писац јер је, то недвосмислено осећам, био велики човек... Некада давно, мислила сам да те две особине иду заједно, да не може бити великог писца (уметника уопште) ако у њему није и велики човек. Нажалост, искуство ме у томе често демантује...
    Теби велики поздрав!

    ОдговориИзбриши