ВАРЉИВИ БАТ ПОТПЕТИЦА

          Волео сам ту оронулу мемљиву зграду са степеницама од дрвета које су  снажно шкрипале откривајући тако тајне долазака и одлазака својих станара. Из станчића у приземљу, направљеног извесно од дела за послугу, имао сам само ружни поглед на мало сиво двориште, али је сва чар била у корацима који су замицали крај мојих врата и које сам разазнавао непогрешиво.

          Најпре би се, још пре зоре, чуо троми корак и клопарање металне канте, потом пљускање воде, па ритмично шуштање које би потрајало све док ми не би проврила вода за јутарњу кафу. Била је то дебела Нона, доброћудна и вредна спремачица. Потом би се чуо тутањ низ још мокре степенице и Нонино гунђање, а иза тога и извињавајући глас комшије са првог спрата који би своје четворо деце водио у обданиште. Затим бих, заваљен у фотељу, сркућући јаку црну кафу ишчекивао тај звук ситног, брзог хода, то звецкање женских потпетица, журно, а опет нежно, као да лебди. Никада је нисам видео. Знао сам само да станује на мансарди и да у рано јутро некуд одлази хитрог корака, а враћа се касно увече, невољно, тромо.

Пожелео сам, не једном, да отворим врата свога стана и видим је, али бих у последњем моменту одустајао. Да бих могао да маштам! О томе како је лепа и млада, и весела и раздрагана док се јутром спушта према излазу као вихор. И о томе како  увече, нечим растужена, или уморна од посла, лагано иде на починак. Знао сам, ако бих је видео, она више у мојој машти не би могла да има бујну црну коврџаву косу и витке дуге ноге. Чак и рупице на образима, тако сам је замишљао! А ко зна каква је заправо била!?  Можда каква анорексична изблајхана плавуша сумњивог морала која се смуца ко зна куда, и ко зна с ким, али бар тај олош са улице не доводи овде, то бих свакако знао, по корацима. Свакаква је могла бити, само су шансе да је онаква какву сам је ја измаштао биле – никакве. Зато нисам хтео да се чак ни код Ноне и осталих комшија из зграде који су ме у ретким тренуцима кад бих изишао из свог стана виђали, распитујем о њој. Једном приликом кад је Нона - како рекох једна доброћудна и тиха женица - сусревши ме на ходнику и помогавши ми да откључам врата, почела да нешто мрмља о „оној особи са мансарде“, очито негодујући, само сам јој се нервозно осмехнуо, захвалио на помоћи и брзо затворио врата, такорећи њој испред носа. Осећао сам се кривим, али нисам могао, а ни желео да тој доброј старици објашњавам да мени, у мом прилично скученом и у сваком смислу јадном животу, није потребна њена визија спољашњег света, поготово ако она није лепа, и ако није ни близу ономе што сам сâм измаштао.

Малобројни пријатељи који су ме још обилазили, умели би да паметују о томе како би требало да имам бар собу с погледом на улицу, на људе и живот, ако ме је судбина већ казнила тиме да ме после страшне несреће веже за инвалидска колица  Говорио сам да је мени и овако добро и да ја живот и људе могу , ако хоћу, да видим чак и кад затворим очи, те ми у том смислу није сметао мој мали прозор који је нудио поглед на такорећи – ништа.

„ У праву си“, говорили би. „Можда би ти тек тада теже пало што у том животу не учествујеш“

Нису разумели да није у томе ствар. Само би ми тада стварност можда сметала да мој измаштани живот буде леп онако како ја то хоћу. Можда.

„А и у том свету који би гледао свачега има, будибокснама... Свет се данас баш изопачио...“, тешили су ме.

Можда су били у праву, не знам и није ме занимало. Ја сам имао своју лепотицу, своју добру вилу са две неодољиве рупице на образима и бујном коврџавом косом која ме својим батом корака зором будила и увече слала у сан. А све оно између био је мој живот, моје безбројне приче које бих у глави слагао о њој, о њеној доброти, лепоти, осмеху... И о нашем сусрету, што да не. Само, ни у машти нисам могао да се више заваравам како сам ја кршни атлета какав сам некад био, нисам више могао ни да измаштам да сам поново на ногама, да ходам, да трчим, да је носим у наручју... Зато је, у мојим маштањима она имала ту моћ да буде моја добра вила, да се, не трепнувши кад ме први пут види у колицима, немоћног, осмехне нежно, чак и заводљиво, да без икаквог стида гура парком мене у колицима, сваки час ми се нагињући преко главе и љубећи ме жудно, страсно... Могла је све то. И чинила ми је све то, све време док бих је чекао да увече, споро, крене да гази својим штиклама по дрвеним шкрипећим басамцима.

Тога јутра, међутим, и Нона је већ давно била отишла, помевши и изрибавши степенике и хол, и деца су се у трку сјурила каснећи у школу, и комшиница из приземља која је свако јутро одлазила на пијацу је већ давно била отишла, али ње није било. Немогуће је било да ми је промакло, да нисам чуо тај звонки звук, немогуће! Испио сам и другу кафу ишчекујући, постајао сам већ нервозан, али знаног бата штиклица није било. Око подне, чули су се само неки потмули, хитри кораци како наизменично иду горе-доле, али међу њима није било њеног ситног лаког корака. Онда је и то утихнуло. Нисам хтео да излазим, да икога ишта питам, могло је бити нешто обично, можда је остала да се се одмара, да преспава цео дан у стану, ко зна... Ипак, следећег јутра, неиспаван, са свакаквим мислима у глави, очајан што јој се можда нешто десило, што је можда зато нећу никада видети (као да сам је и досад икад видео!), пре зоре, док још Нона није ни стигла до приземља, чистећи степенице сврха, отворио сам широм врата стана. Знао сам да, ако се нешто десило са њом, то ће знати Нона, и рећи ће ми.

„Одселила се! Хвала богу, нема више те особе... – цоктала је и одмахивала је главом Нона улазећи у моје предсобље, одложивши кофу и метлу испред врата.

Занемео сам.

          „Таква особа, таква сподоба и није смела да добије стан у нашој пристојној згради. Али је сад отишао, далеко му лепа кућа...  Тај... тај монструм, кога су деца овде гледала, онаквог, наопаког... Нека сад на другом месту шета у сукњама и у штиклама, а не овде међу пристојним светом. Боже ме сачувај...“, крстила се и махала рукама, непрестано вртећи главом и цокћући језиком.

           Једва сам долазио себи од шока.

          „Да вас извезем напоље, хоћете?“, упита ме Нона кад је најзад ућутала о накарадностима света.

          „Хоћу“, рекох. „Данас желим да гледам људе.“

ТОДОРА ШКОРО

____________________________