УТИХНУЛО СРЦЕ
КАМЕНО
Дочекале
су ме неке уморне воде
и врба
једна погнута,
сама
као старица
што
испод скута још
сво
благо које има крије
И
видех да ни познала ме није,
истрошеног
путника суморна лица
и срца
отврдлог даљинама
И
видех под њеним крошњама од грања
коровом
и трњем окруњена
као
свргнута царица
издисала
је последњим дамарима
срца
од камена
воденица
мога
одрастања
E, Todoro... koliko toga lepog i čistog je pojelo vreme ovo... ali uspomene ostaše i to sećanje niko ne može da nam uzme:)
ОдговориИзбришиps volim vodenice:)))
Da...Od vodenice moga detinjstva ostao je tek kamen i ostaci temelja. A bila nam je centar sveta!Ali život, kao voda, teče i nosi... u nepovrat! Tebi pozdrav!
ИзбришиУ овим зимским данима детињстви нам је свима ближе, можда зато што је овај свет и створен за децу и оне који могу да му се радују!
ОдговориИзбришиНе знам да ли због ових зимских дана или због неких година у које се дође, тек детињство нам се ненадано врати, и радује, и боли... Вама, Александре, хвала на читању и јављању!
Избриши