среда, 29. фебруар 2012.

БЕОГРАДСКА


С великим кофером у руци, и још већим страхом под грлом, са перона двадесет и осам кренула је уз Каменичку улицу, жељна нечега бољег, нечега друкчијег од прашњавих сокака и житних поља из којих је дошла.
          Имала је седамнаест година.
          Њишући похабани кофер, низ Каменичку улицу се спуштала тромо,  застала и дуго стајала  на раскрсници, заробљена између Економског факултета који није освојила, парка који је прихватао посрнуле и перона двадесет и осам на коме је претећи брундао аутобус који је чекао да је врати.
          Тек је била превалила двадесету.
          Каменичка јој је постала дом Сви су је знали. Лице је крила црвеном периком само онда кад би из аутобуса са перона двадесет и осам похрлили млади који су још мирисали на житна поља.
          Нико више није могао да јој одреди године.


ТОДОРА ШКОРО
_________________________
         




четвртак, 23. фебруар 2012.

ЉУБАВНА



Љубавна

(КАО ПЕРО ПАУНОВО)

Говорио си
од трептаја си као јасика саздана
и да си се испод крила пауна родила
била не би таква
тако мека и чедна
као ниједна а многе
сам срео

И молио си
пусти да наткрилим твоје страхове
у разигране сватове да их претворим
да занеме кад зајече трубе љубавне
у вече једно само наше
и бестидно
 и бескрајно чедно

Шапутао си
да украшћеш ми сан а дан даривати
да ћеш ми трагом стопала босих
ходити и љубити ми  сену
само да ме из сновиђења у жену
претвориш

Плакао си
испод грана огољене јасике у јесен
луд и занесен ветрове проклињао
и као благо на длану
тек једно перо пауново
однекуд из сна слетело
место мене чувао



ТОДОРА ШКОРО
____________________




среда, 15. фебруар 2012.

УТИХНУЛО СРЦЕ КАМЕНО




УТИХНУЛО СРЦЕ КАМЕНО



Дочекале су ме неке уморне воде
и врба једна погнута,
сама као старица
што испод скута још
сво благо које има крије
  
И видех да ни познала ме није,
истрошеног путника суморна лица
и срца отврдлог даљинама
  
И видех под њеним крошњама од грања
коровом и трњем окруњена
као свргнута царица
издисала је последњим дамарима
срца од камена
  
воденица мога
одрастања




ТОДОРА ШКОРО
________________________ 

уторак, 14. фебруар 2012.

СЛИКА ГРАДА




СЛИКА ГРАДА


Док ноћ самоћи
 открива лице
блеском располућеног месеца
сторуке улице скупљају расуте снове
 из џепова
замуклих свирача

Тетурајући се
између смеха и плача
звоне тек потпетице
док оне младе
а већ потрошене
не знају куда

У лов на залутали
комад хлеба
крећу и пси луталице
за ехом пијанстава
сувишног очаја
и залудних нада

Са истока
надире зора


Тодора Шкоро
__________________

понедељак, 13. фебруар 2012.

ПОРАЖЕНА


Време, тај сурови судија, изабрало је да је порази на мору, једног лета.
          Сањарила је о неким давним данима, кад  га је угледала. Висок, клатећи се нехајно у ходу и забацујући косу уназад оним препознатљивим покретом, могао је то бити он. Кад је клекнуо и почео да тражи у песку шкољке, разнежила се. Увек је то чинио!  Дохватила је наочаре да боље види и тад угледа чак и знани младеж изнад леве обрве. Престала је да дише. Поправила је руком косу и кренула према њему, мислећи: “Боже, како је још леп!“
          Ословила га је нежно, надимком, као некад. Тргнуо се, погледао је збуњено.
-Госпођо, мора да сте погрешили...- рече.
Тад га неко, са другог краја плаже, позва. Неким именом, непознатим.
          -Опростите, морам да кренем, чека ме отац, да му понесем ове дивне шкољке, скупља их цео живот....
          Док се младић удаљавао она, сломљена, заплака. Тамо, на крају плаже витак, али погрбљени мушкарац напрезао се да види с ким то његов син прича.


ТОДОРА ШКОРО
________________________



среда, 08. фебруар 2012.

ВАРЉИВИ БАТ ПОТПЕТИЦА



          Волео сам ту оронулу мемљиву зграду са степеницама од дрвета које су  снажно шкрипале откривајући тако тајне долазака и одлазака својих станара. Из станчића у приземљу, направљеног извесно од дела за послугу, имао сам само ружни поглед на мало сиво двориште, али је сва чар била у корацима који су замицали крај мојих врата и које сам разазнавао непогрешиво.
          Најпре би се, још пре зоре, чуо троми корак и клопарање металне канте, потом пљускање воде, па ритмично шуштање које би потрајало све док ми не би проврила вода за јутарњу кафу. Била је то дебела Нона, доброћудна и вредна спремачица. Потом би се чуо тутањ низ још мокре степенице и Нонино гунђање, а иза тога и извињавајући глас комшије са првог спрата који би своје четворо деце водио у обданиште. Затим бих, заваљен у фотељу, сркућући јаку црну кафу ишчекивао тај звук ситног, брзог хода, то звецкање женских потпетица, журно, а опет нежно, као да лебди. Никада је нисам видео. Знао сам само да станује на мансарди и да у рано јутро некуд одлази хитрог корака, а враћа се касно увече, невољно, тромо.
Пожелео сам, не једном, да отворим врата свога стана и видим је, али бих у последњем моменту одустајао. Да бих могао да маштам! О томе како је лепа и млада, и весела и раздрагана док се јутром спушта према излазу као вихор. И о томе како  увече, нечим растужена, или уморна од посла, лагано иде на починак. Знао сам, ако бих је видео, она више у мојој машти не би могла да има бујну црну коврџаву косу и витке дуге ноге. Чак и рупице на образима, тако сам је замишљао! А ко зна каква је заправо била!?  Можда каква анорексична изблајхана плавуша сумњивог морала која се смуца ко зна куда, и ко зна с ким, али бар тај олош са улице не доводи овде, то бих свакако знао, по корацима. Свакаква је могла бити, само су шансе да је онаква какву сам је ја измаштао биле – никакве. Зато нисам хтео да се чак ни код Ноне и осталих комшија из зграде који су ме у ретким тренуцима кад бих изишао из свог стана виђали, распитујем о њој. Једном приликом кад је Нона - како рекох једна доброћудна и тиха женица - сусревши ме на ходнику и помогавши ми да откључам врата, почела да нешто мрмља о „оној особи са мансарде“, очито негодујући, само сам јој се нервозно осмехнуо, захвалио на помоћи и брзо затворио врата, такорећи њој испред носа. Осећао сам се кривим, али нисам могао, а ни желео да тој доброј старици објашњавам да мени, у мом прилично скученом и у сваком смислу јадном животу, није потребна њена визија спољашњег света, поготово ако она није лепа, и ако није ни близу ономе што сам сâм измаштао.
Малобројни пријатељи који су ме још обилазили, умели би да паметују о томе како би требало да имам бар собу с погледом на улицу, на људе и живот, ако ме је судбина већ казнила тиме да ме после страшне несреће веже за инвалидска колица  Говорио сам да је мени и овако добро и да ја живот и људе могу , ако хоћу, да видим чак и кад затворим очи, те ми у том смислу није сметао мој мали прозор који је нудио поглед на такорећи – ништа.
„ У праву си“, говорили би. „Можда би ти тек тада теже пало што у том животу не учествујеш“
Нису разумели да није у томе ствар. Само би ми тада стварност можда сметала да мој измаштани живот буде леп онако како ја то хоћу. Можда.
„А и у том свету који би гледао свачега има, будибокснама... Свет се данас баш изопачио...“, тешили су ме.
Можда су били у праву, не знам и није ме занимало. Ја сам имао своју лепотицу, своју добру вилу са две неодољиве рупице на образима и бујном коврџавом косом која ме својим батом корака зором будила и увече слала у сан. А све оно између био је мој живот, моје безбројне приче које бих у глави слагао о њој, о њеној доброти, лепоти, осмеху... И о нашем сусрету, што да не. Само, ни у машти нисам могао да се више заваравам како сам ја кршни атлета какав сам некад био, нисам више могао ни да измаштам да сам поново на ногама, да ходам, да трчим, да је носим у наручју... Зато је, у мојим маштањима она имала ту моћ да буде моја добра вила, да се, не трепнувши кад ме први пут види у колицима, немоћног, осмехне нежно, чак и заводљиво, да без икаквог стида гура парком мене у колицима, сваки час ми се нагињући преко главе и љубећи ме жудно, страсно... Могла је све то. И чинила ми је све то, све време док бих је чекао да увече, споро, крене да гази својим штиклама по дрвеним шкрипећим басамцима.
Тога јутра, међутим, и Нона је већ давно била отишла, помевши и изрибавши степенике и хол, и деца су се у трку сјурила каснећи у школу, и комшиница из приземља која је свако јутро одлазила на пијацу је већ давно била отишла, али ње није било. Немогуће је било да ми је промакло, да нисам чуо тај звонки звук, немогуће! Испио сам и другу кафу ишчекујући, постајао сам већ нервозан, али знаног бата штиклица није било. Око подне, чули су се само неки потмули, хитри кораци како наизменично иду горе-доле, али међу њима није било њеног ситног лаког корака. Онда је и то утихнуло. Нисам хтео да излазим, да икога ишта питам, могло је бити нешто обично, можда је остала да се се одмара, да преспава цео дан у стану, ко зна... Ипак, следећег јутра, неиспаван, са свакаквим мислима у глави, очајан што јој се можда нешто десило, што је можда зато нећу никада видети (као да сам је и досад икад видео!), пре зоре, док још Нона није ни стигла до приземља, чистећи степенице сврха, отворио сам широм врата стана. Знао сам да, ако се нешто десило са њом, то ће знати Нона, и рећи ће ми.
„Одселила се! Хвала богу, нема више те особе... – цоктала је и одмахивала је главом Нона улазећи у моје предсобље, одложивши кофу и метлу испред врата.
Занемео сам.
          „Таква особа, таква сподоба и није смела да добије стан у нашој пристојној згради. Али је сад отишао, далеко му лепа кућа...  Тај... тај монструм, кога су деца овде гледала, онаквог, наопаког... Нека сад на другом месту шета у сукњама и у штиклама, а не овде међу пристојним светом. Боже ме сачувај...“, крстила се и махала рукама, непрестано вртећи главом и цокћући језиком.
           Једва сам долазио себи од шока.
          „Да вас извезем напоље, хоћете?“, упита ме Нона кад је најзад ућутала о накарадностима света.
          „Хоћу“, рекох. „Данас желим да гледам људе.“


ТОДОРА ШКОРО
____________________________