ГРАБ

ГРАБ

( о магији (и) љубави)

„Проклела ме куја још оно лани на петак биљани

кад су се  науљене, избељене,

заверене је л' богу је л' врагу искупиле, поље прекриле

па ни виле им равне, витлале,

чини у очи бацале што их старамајке поучиле

и потом пред олтар црквени ступале  поносне, без стида и срама,

смерне постајале,

супруге и мајке, снахе благородне,

као да никад с ђаволом тикве нису садиле,

очију и суза пуних ако затреба пред оним кога су изабрале,

ако их кадгод попреко погледа, он сапет, разапет,

луд од љубави и чежње, и истовремено некога беса,

да би човек рекао светице су оне,

а они, бахати мушки, насилници, незахвалници,

а није, није тако, Бог ми је сдведок, ако Бога у овој работи има,

ако и он побегао није од нечастивог

и оставио ме самог да ме спотакне, клетвом  оном 

кад се преварих па јој у очи преко гранчице граба погледах

и сад као слеп и махнит, уграбљен и заробљен,

тумарам авлијом, сокаком, животом,

у стопе јој газим и дрхтим, дрхтим

хоће ли се вратити кад некуд пође

јер знам омађијан сам ја, а не она,

и куд ћу сињи кукавац ако њу једном жеља прође,

ако кога другог преко те гранчице погледа, женско је то,

прокуне занавек к'о ова моја што ме проклела па јој из руке једем,

али јој, мајци, не дам да сутра, на петак биљани

са другама иде граб да бере,

не дам, па нека пукне!“

Тодора Шкоро

______________