СЕНКА СЕНКЕ
Ушла је на прстима и
увежбаним покретом са друге фотеље узела спаковано вунено ћебе, једним замахом
руке га развила и прекрила ме њиме све до браде, а онда, пазећи да не помери
ниједан из хрпе папира разбацаних на столу преда мном, пронашла прекидач лампе
на дугом вијугавом каблу и угасила је. Пре него што ће изићи, такође бешумно, одшкринула је венецијанере и бела
слабашна светлост са улице је поново осветлила мој начас замрачени кутак. Онда
је замакла иза преграде коју су чиниле полице натрпане стотинама књига и уз
уздах се спустила на отоман у дневној соби. Ускоро, чуо сам њено плитко дисање,
повремено шиштаво и хрипаво, својствено свим астматичарима, али ме ни то није
успавало. Чак ни киша која је добовала по лименом симсу сву ноћ није ме послала
у сан. Осим ако већ нисам и то сањао.
- Како си спавао?- питала ме је, будећи се и
искобељавајући се журно испод згужваног ћебета, са оним погледом пуним кривице
који никако нисам волео, а који је невешто крила, видевши да сам нам већ скувао
кафу..
Пришао сам и помазио је спољашњом страном кажипрста
од ресице десног уха, преко виличне кости и шпица браде, где бих се зауставио
начас па кренуо другом страном мазећи је сад целим дланом, или би се она мазила
сама кривећи главу и намештајући је у моју раширену, топлу шаку.
Знао сам да је тај покрет највише волела и причињавао
бих јој то задовољство понекад, нарочито онда кад би бивала преуморна,
здравствено слаба, или кад бих схватио да сам у својим захтевима у односу на њу
претерао, па би ме кривица коју сам због тога осећао онеспокојавала толико да
бих, ако јој нечим не бих угодио, читав дан био мрзовољан и у сваком смислу
немогућ. Себи пре свега, о њој сам ипак мање мислио.
„Кратко, а здраво. Као беба!“, рекох јој радосније
него што сам планирао и него што је то одговарало истини, али се побојах да ће увидети моју лаж и можда почети да
ме испитује, па додах:
„Ипак сам чуо кад си угасила светло. Зашто ми то
радиш? Како ћу да пишем ако ми ти стално
гасиш лампу?“
Заискрише јој сузе у погледу.
Осетих навалу сажаљења. Према њој, крхкој и скоро
провидној, према себи и свом усуду, према свима онима,ознеченима попут старозаветног Јова, да само губе и
губе, чак и онда кад се чини да више немају шта. Пожелех да јој олакшам, да је
разнежим, да будем добар, увек пожелим да будем добар кад ме преплави сажаљење.
-
Хоћемо ли у
шетњу после доручка, Мадона? – упитах је.
Намршти се, Не гледајући ме одговори:
-Знаш да не волим да ме зовеш тако...
-Увек си то волела
- промрмљах нежно.
Уздахнула је, покупила са стола напола испијену кафу
и однела је у кухињу.
Док сам слушао звекет посуђа и шум воде, замишљао сам
како је, некада, ипак била друкчија. Никада ми није противречила, била је
спремна да ме у стопу прати у свим мојим лудостима, ваљда само младости својственим.
Али никада нисам видео у њеним очима тај
осећај кривице, скоро страх, као у последње време. Променила се. Брижна и нежна
као и увек, сад је, међутим, бивала и уплашена. Затврарала би прозоре и
спуштала ролетне и кад је био сунчан дан, улазна врата би увек закључавала, а и
на телефон се јављала само ако би позив био шифриран, ваљда оно универзално
„звони двапут па прекини“, а и тада би причала тихо, мрмљајући, да бих једва
ишта чуо склоњен тамо иза моје преграде од књига, у свом маленом свету који ми
је великодушно препустила, који ми је чак и уредила, али где је ретко залазила,
осим да угаси лампу, или склони шољу са стола.
Пуштала ме је да
пишем, и ја сам то чинио данима, ноћима, некада до изнемоглости. Онда би она то
пажљиво читала, кориговала (али тек у домену лектуре, даље од тога ни њој нисам
дозвољавао), потом је, после бројних позива издавачима, бирала
најквалитетнијег, односила му рукопис, а онда бисмо се правили обоје као да
тога није ни било, да би нам чекање на одлуку издавача лакше пало.
Знала је колико ми је
писање важно. Знала је да сам једино у писању жив, како је једном и сама рекла.
Једино, гунђала би понекад, ако сву ноћ проведем за радним столом, па би
ујутру, уместо кафе, доносила само лек и воду и беспоговорним погледом тражила
да испијем. Дуплу дозу. Испијао бих и врло брзо западао у дуг сан, после кога
би, тек негде предвече, следило
дуго и мучно буђење за обоје.
Вративши се из кухиње,
и сад је носила чашу воде у једној, а друга шака је била стиснута.
-
Зашто? – питао
сам.- Зашто сада, Мадона?
-
Само попиј –
рече. - И рекла сам ти да нисам ја Мадона.
Растужих се, мора да је видела то, кад , кратко се
двоумећи док сам ја испијао малу розе пилулу, ипак тихо промрмља:
-Идем на гробље...
Брзо се окренула,
отишла у купатило и затворила врата, иза којих се ускоро чуо шум туша, тако да
нисам могао да протестујем, а хтео сам. Нисам волео да иде на гробље, није ни имала коме, не знам зашто иде, осим да
мене једи. То сам јој у почетку и говорио: немој Мадона, нема тамо никога, нико
није умро, а она мени: забога. како можеш тако, морам да идем, морам... и:
нисам ја Мадона, говорила је, упамти! И викала је, и била бесна раније, али је
то нагло престало. Све је престало, и њено убеђивање да мора на то проклето
гробље, и моја жеља да је од тога одвратим, и наше свађе поводом тога... Све,
осим њене љутње што је зовем Мадона.
Розе таблетица је брзо
почела да делује па усних пре него што је изишла, али, или је она нешто
погрешила, или се шта друго догодило, пробудих се већ после сат-два, док се она
још није била вратила. Мени није сметало да будем сам, али Мадона то није
волела. Упалио сам телевизор, скувао нам две кафе (она ионако пије хладну),
направио мини сендвиче које је обожавала и укључио телевизор, мењајући канале и
гледајући тај плитки шарениш на већини од њих, и већ сам хтео да га искључим и
одем у свој кутак, кад уочих знани лик на екрану. Појачао сам тон, завалио се у
фотељу и нетремице гледао у екран.
Кад су шкљоцнула врата
док их је откључавала, нисам ни трепнуо, иако сам је чуо. Нисам могао да
одвојим поглед са екрана.
Свукла је капут, одложила шал и рукавице на полицу,
заменила тешке јесење чизме плетеним
вуненим шокама и тихо села на другу фотељу. Чуо бих је да повремено шмрца и
брише нос у папирну марамицу. Мислио сам да се прехладила, нисам видео да то
брише сузе.
-
Зашто ми ниси
рекала, Мадона?
-
Шта да ти
кажем?
-
Да је рукопис
прихваћен, да је моја нова књига штампана, да је добра...
. Ћутала је, усне су јој
дрхтале, иако стиснуте, а онда упита:
-Одакле ти то?
Занемех. Мора да се
шалила са мном.
-Како одакле?! Па видиш ваљда, заједно смо гледали!
Чула си како причам, целу проклету емисију сам причао о свом новом роману, а
причао је и онај други, онај... како се зове, познати критичар, све ме хвалио,
хвалио нас обоје, Мадона, јер и ти си ту доста урадила, све си исправила,
спаковала, уредила, послала... И лепо си ми одело изабрала за емисију, баш
лепо, оно на пруге што га јако волим, какво сам и на нашем венчању носио, у
каквом сам те љубио страсно, страсно... Моја Мадона!....- покушах да је
загрлим, она хтеде да се измакне, закачи се о моју пружену руку, те јој се сва
дугмад са кошуље што покидаше, што раскопчаше и ја угледах на трен две дивне
једре дојке...
Отрча у купатило и ја чух оданде некакво клопарање.
Замислих је, једру и нагу. Боже, откад је нисам дотакао?! Стално ми измиче,
бежи, склања се... Ево и сад. Свалих се у фотељу, замишљајући и даље белину те
нежне пути, оживљавајући све оне страстзвене тренутке и пожелех је јако,
јако...
Покуцах јој на врата. Утиша се начас тај недефинисани
клопот, али она не одговори одмах.
-Изиђи, мила, молим те. И није важно што ми ниси
рекла да ми је књига објављена, да сам постао познат писац, све то није важно,
само си ми ти важна, љубави моја...
-Била сам опет на гробљу,
знаш – чуло се изнутра.
-
Мадона драга, нема гроба, нема ничега, постојимо само ми...- почех да набрајам,
а онда се отворише врата купатила, нагло и ненадано. Стајала је, у оквиру
врата, лепа као слика, на брзину закопчаних дугмади испод којих су се издизале
и спуштале једре дојке.Била је некако нестварна, као сенка сенке. Али обрва
намрштених, скупљених, између којих не беше малог црног младежа, а увек је био
ту... У руци, кад је подиже, видех напуњен шприц.
- Овако више не
може... – рече. -И она ми је то рекла, онако мртва рекла ми је, баш ми је рекла...
Онако како теби са екрана говори неки други човек који ниси ти, рекла ми је...
рекла је... да не иде више овако, не иде...Твоја Мадона, а моја мртва мајка Мадона
ми је то рекла...
Гледао сам је нетремице.
-Тата, заврни рукав, молим те... Биће све у реду,
неће те повредити кад дођу, неће те везати. Само заврни рукав и веруј ми...
Гледале су у мене неке
очи иза две велике сузе. Начас учинише ми се да их знам, али то прође.
Мирно заврнух рукав.
Тодора Шкоро
___________________
Нема коментара:
Постави коментар