A O POLITICI NI REČ (kolumna)

Nova kolumna na Konkursima regiona...

Kolumna Todore Škoro: A o politici ni reč

            Dogovarajući se onomad o tekstovima koje ću jednom mesečno pisati za ovaj portal, lako sam razumela da teme treba da budu iz oblasti kulture, umetnosti i onoga što se zove „društveni život“. Napomenu „izbegavati politiku“ prihvatila sam bez dvoumljenja. Sad mi se čini – olako. Jer, ovih dana već treći tekst pišem i na kraju, čitajući ponovo, shvatam da mi se, na neki volšeban način, u svaki uvukla politika. Svaki sam izbrisala.

            Ovaj tekst neću da brišem. U njemu neću o politici. Ni reč, ako je to moguće. Ako je uopšte moguće u današnje vreme na ovim prostorima živeti svoj mali život i gledati svoja posla mimo svake politike...

            Maj je. Vreme prvih zrelih trešanja i prvih ruža. I svakojakog bilja koje buja isto onako kao i svakoga maja, samo se treba išetati iz blokova i iz centra grada ka periferiji. Zasesti  na nekom proplanku i uživati u mirisima i obilju zelenila iz božije bašte. Orositi stopala u travi, trčati kroz polja maslačka i bokvice, brati sitne cvetove rusomače, istrgnuti s korenom kopitnjak, oguliti sa kore drveta malo imele ako ste bolji poznavalac, ali sa njom pažljivo postupati. I koprive, one mlade valja nabrati, dobra je i za čorbicu, i za melem...

Poneti to blagorodno bilje kući, osušiti ga, čuvati u staklenoj ambalaži i u dugim zimskim mesecima pomoći sebi kod prehlade, loše cirkulacije, nesanice. Ali, još samo ovoga maja tako. Možda već dogodine (a svakako kroz par godina) nećemo više smeti da se inhaliramo mentom i kamilicom, da na gnojne rane previjamo koren gaveza, da astmi doskočimo bljuštom u medu... Lečićemo se isključivo tabletama! Upotreba  lekovitog bilja biće zabranjena. Možda i kažnjavana. Kao da je bilje otrov, kao da je štetno poput alkohola (koji će takođe zabraniti pojedincu da proizvodi)... Nije štetno, znamo. I nije to razlog ovom nonsensu.Ovo je tek ustupak moćnim svetskim farmaceutskim korporacijama, njima na dar monopol, kako bi bili apsolutni gospodari naših života. I smrti. I ogromne količine novca koja se time podrazumeva...

Eto, htela sam samo o bilju, o iskonskom pravu čoveka na Prirodu. Ne mogu sad ni to. Oduzimaju nam je. Sve pretvaraju u politiku, a ja sam obećala – o politici ni reč.

Možda onda, ipak, o kulturi?

O onoj za koju su, procentualno, izdvajanja iz budžeta na nivou statističke greške, ali je zato kontrola nad njom stoprocentna.

O dobrim knjigama kojih je sve manje i šundu koga je sve više?

O nacionalnom muzeju u mome gradu koji je na svoj dan, desetog maja „proslavio“ deceniju otkako je zatvoren?! I  nije jedini, neki drugi su obrasli u korov, ali bukvalno.

O televizijskim programima čiju većinu emisija se stidim da gledam, a njih nije stid da ih emituju?

O filharmoniji koja opstaje isključivo domišljatošću i sposobnošću svoga direktora, a nikako države u kojoj živim?

Pa, tu bi tek bilo politike!

U sebe, zato, u svoj vrt i u talenat, gospodo, ako ga imamo... Izlivajmo ga perom, kistom ili rukama i čuvajmo za neka bolja vremena kad politike ne bude više ni u cvetu žalfije, ni na urancima, a ni u jednoj sasvim običnoj kolumni...

Nadam se da sam ovoga puta održala reč: da bude bez politike. Za sledeće čitanje ne garantujem.