"ČUVAJTE JEZIK, ČEDO MOJE..." (kolumna)

Nova kolumna na "Konkursima regiona"...

 „Čuvajte jezik, čedo moje“

„...jer reč se može izgubiti kao grâd, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li grad, zemlju, dušu?“

           

            Mogao bi ovaj amanet Stefana Nemanje, velikog srpskog župana, da se primeni na sve narode, na sve jezike sveta, ne samo na srpski. Pogotovo na male, a takvi su svi na Balkanu. I pogotovo danas, danas  više nego ikad. Iako ratova (onih vidljivim oružjem) ovde više nema, ima, međutim,  agresora  manje vidljivog, ali ne manje pogubnog, koji žestoko preti da poruši jezik, taj najčvršći bedem identiteta.

            Oholima često nazivaju Francuze koji odbijaju da komuniciraju ijednim drugim jezikom osim svojim, kad god to mogu. Nisu oholi, samo su svesni rečī Stefana Nemanje, makar da za njih i nisu nikad čuli. Mi ovde jesmo, a opet puštamo da se događa ono na šta nas je očinski upozorio.

            Govoriću o onom, doskora jeziku, odnedavno jezicima, kojim se mi na ovim prostorima sporazumevamo vekovima, a kome preti opasnost iz rečene oporuke velikog vizionara. Nije to opasnost od pukog učenja i prisvajanja tuđih jezika. Jeste od agresivnog i preteranog njegovog korišćenja i onda kad to nije nužno. Za Beograd tvrdim, a za Zagreb, Sarajevo, Podgoricu pretpostavljam, da im je većina gradskih kafana, tržnica, lokala, ne na maternjem, nego na stranom jeziku. Engleskom. A nije neophodno. I nije moralo da se to dogodi. Dogodilo se. Kao što za scenu (podijum) čujemo retko, a za „stejdž“ svakodnevno. Za izgled znamo šta je, ali skoro svi govorimo „look“. Kad u razgovoru  hoćemo da načinimo neko pojašnjenje, ne činimo više to „usput“ ili „budi rečeno“ nego listom „by the way“ ( u pisanom obliku „btw“)... Primera bezbroj za učinak ovog prvog „agresora“ na jezik. Gde stranom jeziku sve više i sve češće dajemo prednost. A ne mora tako.

            Agresor drugi, rođen poslednjih decenija, nije neki pojedinačni znani svetski jezik, nego skup termina (koji se iz dana u dan povećava, pa ga već zovu – jezikom), nastao kao proizvod novih, pre svega informacionih tehnologija, gde je svakoj novoj vezi, novoj radnji, novom aparatu (ili njegovom delu) davan novi naziv. Televizija, teleks i telefon su stotinu godina sa nama, navikli smo i na njih i na njihova imena, data im na „rođenju“. Ali – mail, ipod, smartphone, downloads, facebook, skeniranje, bagovanje, baferovanje, banovanje... i ko zna kakve još pojave, rođene u tom novom, svetu informacionih tehnologija, učinile su da, govorili mi ma kojim od ovdašnjih jezika, teško da možemo da ih prevedemo (ili to sasvim namerno ne činimo) i da ih „odomaćimo“. Pa, ako time i ne urušavamo sopstveni maternji jezik, a ono ga, tom čudnom jezičkom  mešavinom činimo – smešnim.

            I kako onda „sačuvati svoj jezik kao očinji vid (...)“,  Sveti Simeone?

            Kako, kad osim ovih, stranih „agresora“ imamo i domaće koji sopstveni jezik ruže, e da bi se makar kako upisali u istoriju? Na ovom mestu govoriću o srpskom, za druge ovdašnje jezike ne mogu da tvrdim, a govorim o pojavi da se svako malo pa se oglase „jezički znalci“ menjajući jezička pravila ( u duhu sa vremenom). Jezik jeste živ organizan, razvija se, treba da se menja, ali ne po svaku cenu, pogotovo ne po cenu besmisla u koji može da odvede. Ne budu sva nova pravila na korist, ni jeziku, ni narodu koji njime govori. Odnedavno, slušajući i gledajući medije u Srbiji, ono što nepodnošljivo para uši jesu neki novi akcenti reči. Kažu oni koji se time bave i koji o tome odlučuju – ispravni. U jeziku u kome postoje tek par pravila akcentovanja, možda je zaista sve moguće, ali ne znam nikoga kome ne smeta kad na vestima čuje „prodUcent“, „asIstent“, „telEvizija“... Opravdanje jezikoslovaca: u srpskom je nedopustiv akcenat na poslednjem slogu i silazni akcenat po sredini višesložnih reči. To što se ovde uglavnom radi o stranim, a ne o srpskim rečima, njima nije mnogo važno, ostaje da nam se uši priviknu na melodiju reči kakvu dosad nismo znali. I koja baš nije preterano milozvučna.Ili primer sa nasilnim uvođenjem imenca ženskog roda kod zanimanja i titula, nastalom pod pritiskom jakog lobija za rodnu ravnopravnost, koje tek pokazuje sav besmisao u koji jezik može da zapadne. Pa odnedavno imamo „sekretarke“, „psihološkinje“ i slično. Pitam se kako bi cenjeni jezikoslovci u tom „rodnom istrajavanju“ izišli na kraj imenujući ženu koja je livac?! (a ima ih, videti film „Flešdens“). Rečju, jedna besmislica.

            I, najzad, za kraj, kao najosetljiviju temu, kao najbolniju ranu možda, koju činimo svom maternjem jeziku  svi mi na ovim prostorima, da pomenem i sav besmisao na silu i na prečac izmišljenih „novih reči“, kako bi svaki od naših pojedinačnih (a nekada jednog jezika kojim smo se sasvim lepo sporazumevali) dobio na samosvojnosti, razlikovao se od „suseda“: srpski od bošnjačkog, hrvatski od crnogorskog, bošnjački od hrvatskog... Otišlo se i dotle da se uvedu nova slova za glasove specifične za jednu malu sredinu (sada državu).

            U ratovima (koji nisu morali da se dogode) dobili smo od jedne više državica. Svaka od njih je potom proglasila svoj jezik. Ali, nevolji što ti jezici liče, što je to zapravo jedan jezik, doskočilo se sumanutim izmišljanjem reči čak i za najširu svakodnevnu upotrebu. Neću da ih nabrajam, stid me je.

            I kako onda, veliki župane, da i svi drugi - veliki, a neznani,  koji bi da se tvojim amanetom vladaju – da istraju? Kako da pomognu svome rodu da ne bude okupiran, potčinjen, uništen, ako mu jezik uzmu, a uzimaju polako? A kad ga oduzmu sasvim, neće nam naše male teritorije značiti mnogo, neće jer nećemo znati ni ko smo, ni šta smo.

            Čuvajmo, zato, rode moj, jezik kao zenicu oka.

            Veliki u svetu ga čuvaju. I ostaju veliki.

            A mi nećemo, izgubimo li jezik, (p)ostati mali. Nas jednostavno – neće biti.

           ______________