АКТ
Била је удата за старијег од браће Кон. Становали су на
спрату, а млађи брат је живео сам у приземљу које му је било и дом, и галерија,
и сликарски атеље. Волела је да дане проводи у том чудном нереду, међу
платнима, бојама и четкицама. Није му сметала. Разумео је да јој је било
досадно самој док чека мужа, банкара, да се врати с посла.
„Насликај ме“, рекла је једном и кокетно накривила
главу.
Одбио је. Пре него што је брат стигао покупио је свој
прибор и одселио се.
АНОНИМНОСТ
„Зашто твоји јунаци немају презиме?“, питала га је
једном.
Већ сутрадан. написао је причу чији лик се звао
Едвард Хич. а она рекла како јој се прича не допада. Смејао се. Он је мислио
како је баш добра. Једино му је сметало име јунака. Ако би био само Едвард,
мислио је, прича би била савршена. Ипак, није избрисао његово презиме.
ДАМИН ГАМБИТ
Већ читав сат гледа
муву која се врти рубом шоље са презаслађеним, хладним чајем. Јаркоцрвени будилник
на комоди крај кревета куца прегласно. Гуше га мирис липе и тесна соба жућкастих зидова.
„Ја не припадам овде“, каже тихо, али га његов наглуви цимер чује.
„Идем“, додаје још.
„Куда?, пита га старац не подижући поглед са
укрштенице с којом се мучи већ неко време шуштећи листовима новина прегласно.
„Назад. Негде. Међу људе... Било где“.
Као да чека одјек реченог, загледа се у избраздано
лице преко пута. Мирно је. И сада, док мисли како овај несрећник коме су му га
јутрос доделили, смишља шта ће да му одговори. У углу модрикастих усана види
смешак, једва видљив, и то га разбесни. Пожели да се свађа. Али је човек већ задовољно исписивао неку реч, очито дугу и
компликовану, безгласно је сричући помодрелим уснама.Потом склапа новине,
устаје тромо и доноси шах, стрпљиво ређајући фигуре.
„Бели или црни?“, пита.
Човек ћутећи одигра
пешака на д4. Цимер свога на д5.
„Хоће ли прихватити
гамбит?“, размишља док другог пешака поставља на ц4.
„Која реч ти је
недостајала?“, пита га.
„Ресоцијализација“,
одговара и узима понуђену фигуру.
„Победићу“, мисли
човек. „Дамин гамбит је моја специјалност“.
СТРАХ
Празне улице, пусте баште испред истих таквих кућа,
небо и земља без знакова живота. Иза затворених мусавих прозора никога. Ни на
трговима. Ни птица на црквеном торњу. Чак ни паукова по ћошковима самачке
хотелске собе. Откуд онда ја овде, згрчен на голом душеку кога су давно
нагризли мољци, док нису и они нестали?
Има ли ме уопште, драги боже?
Заривам нокте, израсле попут канџи, дубоко у месо
сопствених надлактица, али не осећам бол. Танак млаз крви лагано клизи низ моје некадашње тело и ја
видим да се однекуд из висине према мом прозору устремљује јато црних птица.
Док прозорско окно прска у стотине комада, у сваком делићу стакла угледам свој
престрављени лик и начас схватам како је свет
заправо пун.
Пун страха.
Тодора Шкоро
______________
Нема коментара:
Постави коментар