ОБИЧНА, О РАСТАНКУ
Ништа се није променило, кажем
Симана јесте отишла
али бегоније на њеном прозору још миришу
и трамвај број дванаест
довезе ме као и увек тачно у пет поподне
пред њену кућу у предграђу
Њен мали црни кокер и ја
разменимо кроз ограду завереничке погледе
(две блене уверене да од њих ишта зависи)
и враћамо се погнути својим животима без Симане
покушавајући да разумемо
ствари неразумљиве
А није се променило, кажем
И купујем опет на углу два сладоледа од чоколаде
У длан збуњене продавачице спуштам ситнину
и у њеним очима гледам питање
О зашто људи воле да питају кад их се не тиче, мислим,
јер Симана је, и кад је нема,
само моја
А већ је и црвени трамвај окренуо круг
Исти сиви возачев лик, исте улице и иста раскршћа
њишу се, промичу
И ја не знам да ли све то сањам
и хоћу ли се пробудити тек кад
зазвони и Симана викне:
последња станица, излазимо овде, пробуди се
Хеј пробуди се
(Тодора Шкоро)
______________
Sjajno!
ОдговориИзбришиХвала, Алекс... :)
Избриши