ПУТ ЗА АРКАДИЈУ (колумна)

Нова, августовска колумна у Конкурсима региона...

 Пут за Аркадију

Драги колега Бериславе Благојевићу,

Верујући да нема оног читаоца који твој запис „Хармсовско-аланфордовска фаза“ није разумео друкчије него као вапај очајника у овој предугој, донкихотовској борби војске гладних у подераној одећи и са рупама на ђоновима (али чистога срца) против задриглих Господара Света - са радошћу ти јављам: твојим (нашим!) мукама је крај! Постоји земља Аркадија, довољно велика за све нас, а пут до ње почиње тамо негде испод Алпа! Глади и закрпама је одзвонило! Неће се, изгледа, обистинити она библијска о игленим ушима и богаташима, јер су они, чини се, одлучили да своје богатство поделе и пре Судњега дана. Како би  сви имали, како нико више не би био гладан. Издржи, зато, драги пријатељу, још мало... Близу је Дан Благостања! Моћи ћемо тада, не само ципеле, него и књиге да купујемо! А ово досад, како си и сам рекао, била је само фаза коју, ето, остављамо за собом...

Срдачно,

Твоја по перу и подераном оделу сапатница

Тодора Шкоро

******

Читала сам, и нисам могла да поверујем у оно што читам у прошлој колумни магистра географских наука и изузетно талентованог бањалучког писца Берислава Благојевића. Читала сам и морала сам да поверујем у сваку његову написану реч. Поглед на моје подеране ципеле ме је терао на то...

Питала сам безгласно свог, мислила сам јединог Бога, докле ће Госод Бог Новац да влада светом?

Покушавала и да будем безбрижна, као што птице на грани не мисле ни шта ће јести ни пити, покушавала да не бринем о сутрашњем дану јер ми је доста мука и дана данашњега...

Ни вера ми није више била јака утеха.

А онда, сасвим изненада...

Из земље у којој се вековима није ратовало, у којој је концентрисана највећа финансијска моћ, у којој се, рекло би се, већ живи живот достојан човека, из такве земље – Швајцарске – сасвим ненадано, стигао је наговештај да  миран, спокојан, срећан живот треба да живе сви, да на њега имају право самим рођењем. И да такав живот за све – није далеко.

Из једне од најразвијенијих земаља света стиже више него занимљива иницијатива: да се сваком одраслом њеном грађанину има додељивати месечни износ од око две хиљаде евра (а сваком детету по четвртина те суме), без обзира да ли је запослен или не, да ли је високообразован или без школе, да ли има могућност да ради и зарађује или нема. Петицијом је већ прикупљено сто тридесет хиљада потписа за увођење тог будућег „универзалног новчаног додатка“, а потребно је само сто хиљада да би Влада те земље била у обавези да распише референдум о тој ствари и да онда резултате тога референдума поштује...

Тумачења у вези са овом, крајње необичном иницијативом су разна: од оних људских, да право на пристојан живот треба обезбедити свима, преко оних који мисле како би овим поступком била бар донекле укроћена бахатост богатих и смањен енормни јаз између једних и других, па све до оних који верују да је ово само први корак на путу ка неком новом друштву једнаких у коме би се „радило према способностима, а узимало према потребама“ и где би, тиме, новац као категорија био сахрањен.

Је ли то дошло време да сит гладном поверује или сам ја нешто погрешно разумела?

Јер, није овај апел стигао од гладних Сомалије, Кеније, Зимбабвеа (или скоро-гладних-народа са Балкана, на пример, сасвим је свеједно). Стигао је из те исте, богате, уређене и стабилне Швајцарске која никада није знала шта је глад. И то је чињеница која ми не дâ да у ову причу о земљи Аркадији поверујем.

Сумњу ми рађа и прилично немушто објашњење ових ентузијаста да изворе (фондове) из којих би црпели новац за „сиротињу рају“ још нису дефинисали, да, практично, не знају одакле би свој хумани изум финансирали. Додуше, лепо им је објашњење да ће овим начином, кад човак поседује загарантовану суму новца, он бити растерећенији у тражењу посла (који би се, наравно, плаћао, али им Обавезни Додатак тиме не би био ускраћен); да би тиме свршени студенти без психолошког притиска немања посла прихватали само изабране послове за које су се школовали, а не било какве; да би тако и сви потенцијални послодавци морали да према потенцијалним запосленима буду предусретљивији....

Речју: милина једна.

Оптимисти тврде да ће се ускоро земљама Европске уније проширити ова иницијатива, да, додуше, тај „социјални износ“ неће свугде бити тих швајцарских две хиљаде евра, те да ће се тако, у врло скоро време створити и сви услови за једнакост и равноправност.

Звучи познато?

А вероватно?

Или је иза свега овога нека нова игра Запада, као у филму „The game“. Па, ако преживимо – аплаудираће нам.

_______________