НОЋ КАД ЈЕ НЕСТАЛА ИСАКОВА СЕНКА
Седео
је често, у сивом изношеном оделу, у бистроу на углу код железничке станице. Или у канцеларији на двадесетдругом спрату, држећи главу међу шакама док је
пред њим стајао давно охлађени чај и док је већ давно било прошло пет поподне.
Виђали су га, кажу, и како је недељом, кад је већ падао мрак, пребирао по
тезгама на тржници тражећи да купи тек два пристојна чврста парадајза, мало
броколија и један целер. Или, како се сагиње да помази малог лајавог пекинезера
у парку док га његове газде не повуку даље на повоцу. Или док храни птице и нешто
им шапуће кад му слете на длан. А онда једном, увече, иако није било касно, неки припити
младићи на кеју су га напали док је седео на клупи и мирно гледао према реци. Патрола
је направила рутински увиђај, али су полицајци знали, док су помагали да се његово
беживотно избодено тело смести у пластичну врећу, да ће већ за неколико дана
тај случај убиства бити смештен у одељак оних нерешених.
И
неће бити ниједне читуље у јутарњим новинама. И ко зна колико их има у овом
граду. Ја их све зовем Исак. Сенке међу људима.
Тодора Шкоро
_______________
Нема коментара:
Постави коментар