петак, 27. септембар 2013.

НАСЛЕЂЕ (две прозне минијатуре)



НАСЛЕЂЕ

Не знам више како је изгледао, ни какав му је био гуњ, а ни чибук који је по ваздан пушио Сећам се само мелодије коју је у сумрак свирао на црној окарини седећи на кућном прагу.
Увек кад пожелим да чујем ту песму узмем у руке глинену успомену, загледам је и дуго уживам ћутећи, све док ми је не истргне мој мали унук и зачикујући ме упита хоћу ли икад научити да свирам на њој.
„Она свира сама, сине, чућеш и ти то једном“, кажем.





ПЕСМА
  
            Кад су кућа и двориште почели да се пуне ћутљивим, озбиљним људима, сакрила се иза старог ормара у шупи. Почела је тихо да пева.  Дрхтала су јој рамена, али није престајала да пева, све песме које је била научила. Кад би се споља зачуо жамор, подизала би глас и певала гласније. А кад је тај снажни баритон запевао испред куће и надјачао је, стисла је уши рукама. Али је певала и даље.
            Пронашла ју је бака, тек увече, кад су се већ сви били вратили са гробља. Загрлила је снажно и привила на своју црну блузу од грубе вуне која је мирисала много друкчије од мамине. На земљу и свеће. Тек тада је заплакала.

(Тодора Шкоро)
           

6 коментара:

  1. Одговори
    1. Мој писац Буњин је поручио да треба писати кратке приче. Цео живот стане у две-три реченице. Тодора пише изврсне приче, клеше каменчиће за фреску живота.
      Читалачки поздрави, до нових "кратких" прича.

      Избриши
    2. Хвала најлепше, господине Мирославе. Задовољство је велико, али још већа обавеза и стрепња прочитати овакву оцену свога рада.
      Срдачан поздрав Вама!

      Избриши
  2. Одговори
    1. Možda... Ako je strah od Vaših budnih pogleda ne saplete... Hvala, profesore Bogdanoviću, na pohvalama, od Vas ih nije lako dobiti...

      Избриши