PRIČAO MI PRAG MOG DETINJSTVA

IZ ZBIRKE "VARKE DUŠE"



Тужно је кад се родиш у солитеру. Никад у животу не можеш да изговориш, с поносом, реченицу: «моја родна кућа». А то се увек с поносом изговара. Без свести о једној лажи, да у тој кући ниси рођен, него си само, као мрва од три-четири кила, донет прво у њу, из породилишта. Свеједно, то ипак буде родна кућа, срећницима које нису однели на 13. спрат неког солитера, него баш у кућу.
Моја родна кућа, међутим, заиста је то и била. Родио сам се у њој, у једној од две собе, те године кад су никољдански мразеви били страшни, а снежни сметови до испод крова. Постојала су и тад породилишта, једно чак недалеко. Али, огромни сметови , као и храброст моје мајке, другоротке, одлучише да се то обави ту, у кући.
Вештим рукама баба-Анке, уз искуство моје мајке и моју журбу да, не правећи проблеме, што пре дођем на свет, врло брзо се из те, бочне, за ту прилику посебно загрејане собе, зачуо мој први плач. Дочекан и увијен у најлепши стољњак у кући (« да буде добар домаћин, и гостољубив», рече бабица-Анка!), док је бацала кецељу, припремљену за случај да сам девојчица, ја стекох истински свој родни дом, и он мене.
И та соба, некако од тада, па дуго, дуго, остаде «моја». Какву надмоћ сам осећао над старијим братом, што је тако! Сав важан увек сам могао да му кажем: «То је моја соба, моја родна соба, ја сам се ту родио!» Он није, родио се, попут осталих, у породилишту. А тек кад сам схватио да су сва деца из улице рођена такође у породилишту, а својим кућама донета неколико дана потом, мом поносу због сопствене изузетности није било краја! Ликовао сам због тога. А онда, први пут, кад ми је, у парку, једно дете на моје питање где му је родна кућа, показало ружни, степенасти солитер, моја охолост, и понос, и надмоћ се истопила. Било ми је жао тог детета! Било ми је тад жао њега, и све деце, до данас, која на питање: које је твој родни дом, морају да покажу на неку зграду, ружну или лепу, али свачију, а не само њихову.
Не знам да ли ме је мајка први пут подојила и пресвукла на том мом кућном прагу, али од целе куће, моје родне куће, волео сам највише баш тај праг. Невелик, једва да би се двоје на њему могли мимоићи, са само три степеника, од црвене цигле, постављене «на кант», али вештом руком моје баке рибан, увек рибан недељом пре подне, црвенео се издалека, радовао ме, усхићивао. Колико сам пута заглављивао своје малене прстиће између две његове цигле! Умео је да буде и хладан, мени занесеном, неопрезном који бих на њему предуго седео ( а увек сам предуго седео ту!), па ме кажњавао високом температуром, прехладом. Нисам се ни тад љутио на њега. Опет и опет сам му се враћао. Чучао, клечао на њему, касније, школарац, ту учио. Крцкао орахе, љутећи баку која сатима после није могла да истреби ситне оштре љуске из њега...
Мален, на њега је ипак могао да стане дедин троножац на који би деда смештао свој велики стомак, мене привлачио и подизао једном руком на своја колена и цупкао ме, причајући ми приче које сам тако волео...
- Гледај их, никад од њих радника, домаћина. Обојица би по ваздан само да седе на том прагу...- гунђала би бака гледајући нас, ипак, с нежношћу.
Од вољеног прага најпре се одвојио мој добри деда. Маленог, уплашеног, хтели су да ме склоне, да не гледам како деду, чудно бледог и тетуравог, изводе и скоро преносе преко тог прага, тамо, према капији испред које су чекала болничка кола. Усправивши се наједном, деда је грубо одгурнуо своја два пратиоца, погледао ме, намигнуо и чврстим, војничким кораком прекорачио праг, наш праг. Осећао сам , последњи пут.
Неколико година потом нисам више могао да видим ни ситну прилику моје баке како на дедином троношцу, ту на нашем прагу, хекла разне мајсторије, кад бих , из великог града где сам већ био отишао на школовање, понекад долазио. Остао је само преврнут троножац на прагу који ускоро неће бити изглачан, црвен. Ионако се цела породица, осим баке, већ била преселила у нову, лепу, велику кућу, конфорну, саграђену тик поред старе. Моје родне куће.
Смејали су ми се родитељи, и мој старији брат, не разумевајући, што сам, кад-год дођем из великог града на дан-два, волео да седим само на том прагу. Сва друга места, удобнија, боља, одбијао сам. Седео сам само на свом прагу, испијали бисмо кафу, сећали се добре баке и деде-хедонисте, најчешће спремног за добру капљицу и залогај. И седење на прагу, кад год може. А увек је могао. Други су радили, он седео.
- Добро је, ниси се уметнуо на деду – рече ми брат. – Додуше, волели сте обојица да седите по ваздан овде, онако ленствујући, али ти баш ниси толики нерадник, попут деде...
Устајао бих тад и кретао према вратима моје родне куће, да уђем у њу, пусту после бакине смрти и мог одласка. И мама, и тата, и брат повлачили су се тад, одмахујући главама. Знали су да то волим да чиним у самоћи. Да проборавим неколико тренутака у том простору у коме сам први пут удахнуо ваздух, први пут заплакао, први сан сањао...Остављали су ме на миру, а ја се опијао ваздухом који је у тим двема собама, из године у годину, бивао све мемљивији, зидови све оронулији, а крш у њима сваки пут све већи. Моја малена родна кућа претварала се у шупу, у оставу, крцату свим оним непотребним стварима које моји родитељи не би знали где би.
Али ми то није сметало. Улазио бих, седао у ћошак где су рекли да је стајала моја колевка, или у други, где памтим да сам највише волео да седим и сричем прва слова и сећања би кретала... Каква сећања¬?! Филмови! И више од тога. Као да су оживљавали и бака, и дека, као да сам се ја смањивао до пет, до четири године свог узраста, а две кршом крцате собе би се, неком магијом, рашчистиле, уредиле, уместо паучине на мајушним прозорима би обет бљеснуле бакине хеклане завесе... И мирис дединих прстију на дуван, и бакин поглед, намештен да буде прекоран, а немоћан за то, па онда благ... Све је то искрсавало тад, кад бих улазио сам, у царство свог детињства...
- Јеси ли нешто нашао тамо, у својој кући? – умео је да ме задиркује брат, попут детета.
- Читаво богатство, не можеш ни да слутиш – одговарао сам, насмејан. Смејао се и он. И био збуњен како бих успевао њега, већ маторог, да натерам на бесмислицу каква је рибање и глачање тог малог црвеног прага, до изнемоглости.
- Ружан је овако, обрастао маховином – говорио сам и рибали бисмо дуго цигле, извлачећи из њих ону црвену боју, давну. Успевши у томе, седали би задихани. Ја, наравно, на троножац коме се, додуше, разглавила једна нога, али је бар преживео.
- За следећи пут, поправи ово - скоро сам наредио брату, клатећи се.
- Ти си стварно луд – рече ми.
Следећи пут, а то је било тек после две године, колико сам провео у иностранству, вођен бољом зарадом која би, и мени, и мојим
родитељима, олакшала живот, није ме, испред родног дома сачекао поправљени троножац.
Сачекао ме брат, насмејан, поносан, нестрпљив да ми нешто покаже. За руку, као дете, ухватио ме и вукао кроз двориште.
- Да видиш шта смо урадили, шта смо лепо, за тебе урадили од пара које си слао. Само за тебе. Да ти буде добро, добро...- понављао је, као убеђујући мене, више себе, а кад ме погледао, учини ми се да у том погледу видим страх. У погледу који је, с мојих очију скретао негде поред, желећи да и ја погледам тамо.
Бљеснула је у мојим очима малена, али лепа, нова, потпуно нова бела кућа, са црвеним црепом, модерним, не од ћерамиде; омалтерисана и офарбана неким савременим материјалима, као са реклама; са пластичним, оштрих, равних ивица прозорима који су сијали. Издигнута тек неколико степеника од тла, спремна да домаћина – мене - и госте, дочека широким бетонским, мермерним плочама поплочаним прагом, великим, ограђеним сјајном црном оградом од кованог гвожђа...
Трошне куће и црвеног прага од цигала - прага мог детињства -нигде више није било! Болно зајечах у себи за својим домом, својим родним домом, вапијући да га, бар у машти, никад не изгубим. Киван, жалостан, љут, брату рекох само:
- Хвала, бато. Ни не слутиш шта си учинио.
Одахнуо је, сиромах, не схвативши.
У ту кућу још нисам крочио. Нити ћу.

Todora Škoro
"Varke duše"