МИТ НАШ НАСУШНИ (колумна)

На сајту Конкурси региона, данас  нова колумна...

Kolumna Todore Škoro: Mit naš nasušni

            Pre nekoliko meseci, na ovom istom mestu, pisala sam o potrebi očuvanja jezika kod malih naroda, i kao primer navela već legendarni citat „Čuvajte jezik, čedo moje, jer reč se može izgubiti kao grad, kao zemlja, kao duša. A šta je narod izgubi li grad, zemlju, dušu“ (...). Ove reči  sam, kao što bi i svi koji su ih bar jednom pročitali, pripisala velikom srpskom županu Stefanu Nemanji, jer one i jesu iz knjige pod nazivom „Zaveštanja Stefana Nemanje srpskom rodu“.

            Ali...

            Ono o čemu se malo zna jeste da te mudre reči možda i ne pripadaju utemeljivaču srpske države, ocu Svetoga Save. Da možda on nije, kako se veruje, svome najmlađem sinu na samrti u pero kazivao ovu svojevrsnu oporuku. Da je, možda, cela priča (ne)namerni falsifikat, nastao sredinom 90-ih godina kad je knjiga objavljena i, brzinom munje, prihvaćena, a njeni se delovi, poput usmenog narodnog predanja, širili među ljudima.

            Knjiga je objavljena sa potpisom autora, Mileta Medića, književnika i publiciste. U žaru i ushićenju njenim sadržajem, mnogi su tada pomislili da je reč o priređivaču pomenutih zaveštanja, nikako ne o autorskom delu. Tome u prilog išla je i činjenica da je (po kazivanju Radomira Milića, u tekstu „Svetačka visina i inok smrtni“), u doba kad je knjiga nastala, istovremeno plasirana i priča o odlasku delegacije knjiženika i pesnika u Hilandar, gde im je tamošnji monah tobož rekao kako zaista postoji originalni zapis pomenutih zaveštanja, kako im je originalni spis tom prilikom čak i pokazao i – priča o „autentičnosti“ dela starog osam vekova mogla je nesmetano da krene da se širi.

            Nije pomoglo ni to što je sam autor Mile Medić tvrdio kako je sve izmislio, kako su Simeunova zaveštanja proizvod njegove mašte. Ne. Narod je do danas ostao u uverenju da su to istinske reči velikog srpskog župana.

            I to je ono mesto, onaj trenutak, onaj sklop stvari (i osećanja i potreba, iako iracionalnih), kada se u svesti stvara mit. U pojedinačnoj, ali i kolektivnoj. Puna ljubavi, puna mudrosti, vizionarstva, pravdoljubivosti i svekolike čovečnosti, ova zaveštanja su prijemčiva za dušu, naročito u vremenima teškim za jedan narod. Nije zato narodu zameriti što je odlučio da u njih veruje, ničega ružnog nema verovati u mudrost, naprotiv. Čak i onda kad se, i ako se ispostavi da te mudre reči nisu od onoga kome se pripisuju, to je manje važno. Važno je verovanje u vrlinu.

            To najbolje ilustruje reakcija Dobrice Erića (a opet po rečima Radomira Milića), na to kad je čuo da je istinski autor ovih reči Mile Medić. Kaže se da mu je tada rekao: „Svaka čast tebi, ali ja ta zaveštanja i dalje doživljavam kao Nemanjina, pa onda kao svoja vlastita – ti možeš tek na treće mesto:“

            Odavno su prestale da se vode polemike oko autorstva ovog dela, ali se ono i dalje citira u bezbrojnim, različitim prilikama. Mit je prihvaćen kao istina i tu je, otprilike, priči kraj. Osim onda kad neki zlonamerni ljudi požele da celu srpsku istoriju podvedu pod „laž i mitomaniju“, pa  tada posegnu i za pomenutim zaveštanjima, označavajući ih kao falsifikat.

Njima kao odgovor tek sledeće:

„ Ako se svedoči o  postojanju kakve velike mudrosti, je li važnija mudrost ili to da li je stvarno postojala ili nije? Ako se i dokaže da ona nije postojala, znači li da ne treba da postoji? I, najzad, ako ima takvih koji žele da veruju da nije postojala (i da ne treba da postoji), pitam ih – sa čim će, sa svojim malim životima dalje, ako tako o svom rodu i jeziku rezonuju? Biće zauvek  Niko i Nigde.“

 _________________________