ПРЕВЕРА
Говорио јој је да зна како су његови чукундедови
славили Светог Димитрија, мада се у кући увек о томе ћутало. Говорио је да је
Бог један, а да су га људи поделили, рашчеречили. Говорио да је двадесетпрви
век и, љутећи се, тврдио како је назадна и конзервативна. Па ипак, опет би долазио
и испред њених врата остављао црвену ружу. Она је ћутала углавном. Само би
категорично одмахивала на његов позив за први љубавни састанак.
А онда га је ударио ауто, превезли су га у болницу.
Пожурила је да га обиђе, било јој га је
жао. Он је био пресрећан што је види, приметила је то по оном једном оку које
је једино вирило из завоја око главе. Позвао је да се сагне.
„Знаш, ја сам овде Стојан Трифуновић. Изгубио сам
здравствену књижицу и пријатељ ми је дао своју, како би ме примили... Ја сам
сада Стојан! Стојан сам... Јесам ли ти сад довољно добар?
„Јадни Самире“, помислила је.
Помиловала га је по руци и окренула се да пође. Како
је могла да му каже да га једноставно није волела, и да ту ни Бог ни Алах не
могу да помогну.
(Тодора Шкоро)
Нема коментара:
Постави коментар