Усхићеност младог писца
Препознаћете га и ви лако.
Било да пише писмо родитељима у провинцији, допис великој издавачкој
кући, или тек неку од својих првих (
а све су тек прве, зар не) кратких прича, од којих је једна чак објављена у
антологији барабар са причом барда овдашње књижевности,
он то чини са превише усхићења. Не без талента, свакако, али то усхићење свеколиком
књижевношћу, од библијске Песме над
песмама, па све до Харукија Муракамија, увек ми измами осмех. Кад год га
сретнем и препознам (а препозна га непогрешиво
онај исти негдањи студент књижевности у мени и млади писац који обећава) пожелим
да тога младог човека протресем за рамена, да га ухватим за стопала и свучем на
земљу из облака поезије у коју се одметнуо, или из пасуса натуралистичких,
егзистенцијалистичких или постмодернистичких мајстора прозе међу којима се
запетљао и по којима покушава да живи и, што је најгоре, по којима покушава да
и сам пише...
И да му кажем: „Живи, млади човече!“
Знам, не би ме разумео. Зато му и опраштам све нехотице позајмљене
Камијеве синтагме, шекспировску метрику или карверовске дијалоге. Све у име тог
усхићења које многоструко надилази оно обично читалачко, усхићење које је у
животу младога писца јекин и оно што је једино извесно, као
смрт код Селимовића; помислим, једино што
има је то, и ако му и то узмем, биће руина.(...видиш, млади пишче, није тешко
усхитити се и бити као неко други). О,
да, и завидим му помало, или много, на толиком усхићењу, давно ме је прошло. А
опет, бива ми жао кратковидости његовог још младалачког погледа на свет,
истовремено.
И опет пожелим да му кажем: „Живи, најпре живи...“
Али како, кад су све могуће претпоставке и његове бајковите
визије живота заправо у књигама и ништа
изван књига нема... Кад и све оно што нужно у стварном свету сусреће гледа кроз
призму књига, скоро или давно написаних, туђих, прочитаних и можда одлично
схваћених, осим једне истине – да на
њега најпре чека његов сопствени живот, да га живи на сасвим друкчији начин од милиона
књижевних живота и да тек онда тим проживљеним животом напише своју заиста добру књигу. Тада ће и сам схватити да
сви ти књижевни горостаси треба да буду тек неми, али помни стражари на његовом
књижевном путу, а никако не златни кипови којима треба да се клања.
Пожелим, заиста увек пожелим да му кажем... Али, са
осмехом, одустанем. Већ ће му то његов сопствени живот рећи кад за то дође време. Ако би му се то рекло пре, може се
догодити да се угаси оно усхићење у очима, а без мрвице тога, неће му бити
могуће да икада напише своју најбољу књигу.
Увек га, заиста увек препознам кад га сретнем, Препознаћете га и ви
лако. Али се тад само насмешите. И не говорите му ништа.
(Тодора Шкоро)
Нема коментара:
Постави коментар