BALTIČKI SUSRET

BALTIČKI SUSRET

Sanjam ga noćas, kao preselio se i živi negde na obali Baltičkog mora. Kako znam da je Baltičko, ako tamo nikad nisam bio, pa znam, u snu znaš i ono što na javi ne znaš, kažem. I šeta u cik zore bos pustom plažom, stopala mu se mrznu u ledenoj vodi kojom hoda, ali on je uporan, trpi hladnoću, sve su mu se prsti zgrčili i poplaveli od hladnoće, i usne mu pomodrele, ali ih je stisnuo i hoda, hoda, celu plažu, a čini se, beskrajna je, kao da hoće da pređe dok najzad ne svane. Koračam za njim tiho, ne primećuje me. Ja gazim po pesku, on po vodi. U moje cipele ulazi pesak pa me žulja, njegova stopala se mrznu i ne vidim da mu to smeta. Požurim, sad hodam uporedo s njim, gledam ga, on na mene ne obraća pažnju.

Zašto to radiš, pitam ga. Zar ti nije hladno i teško da koračaš kroz ledenu vodu. Samo se nasmeje modrim usnama i ubrza. Jedva ga sustižem. Spotičem se, umaram. Ne odustajem. Ni ja, ali ni on. Stižemo do doka. Ribari tiho vade mreže pune lososa iz čamaca. Zatanu, pozdrave ga blagim naklonom. Ja pozdravim njih, ali mi ne odgovaraju na pozdrav, kao da me ne vide. Uklone se da on nesmetano prođe. Provučem se i ja sa njim kraj ribara i čamaca. Stižemo do kraja plaže. On staje. Zastanem i ja. Okrene se prema meni i gleda me skoro tužno.

Jesi li shvatio, pita me. Zurim u njega dugo, beskrajno dugo, dok slušam kako šumi Baltik..

Budim se. Osećam stopala kako su utrnula, a usne mi se stisle od hladnoće. Ustajem iz kreveta i među starim knjigama tražim raskupusani atlas. Probam da na karti nađem  Baltičko more, pokušavam da shvatim.

Zašto su ti noge mokre, pita me žena, bunovna, vidim probudio sam je tumaranjem po kući. A zašto je Baltik tako hladan, pitam, umesto odgovora.

Opet si ružno sanjao, kaže mi. Vrati se da spavaš.

Ne vraćam se. Žao mi onoga sa nogama u ledenoj vodi. Ne vraćam se, strahujem da ne zalutam ja u njegov san, a ko zna šta me tek tamo čeka.

(Todora Škoro)