НАШЕ МЕСТО

НАШЕ МЕСТО

Много година после тога, држећи под руку неког другог човека прошла сам крај те кафанице на кеју. Имала је оне исте црвено-беле кариране завесе на прозорима као некад, иста два степеника која воде унутра, исту стару тенду, местимице похабану, испод које смо некада седели и није нам сметало што је стара, чак и кад се кроз њене пукотине пробијало сунце и пекло нас по лицу. Сада је била јесен, није било сунца, није било столова испод тенде. Није било никога. Осетила сам сву ту празнину и неки чудан бол испод левог ребра. Нисам осетила ниједну годину која је прошла. Стегла сам јаче руку тог другог мушкарца, он се тргнуо и, мислећи како желим да ту уђемо, рекао да има бољих места, да свакако има бољих места од овога, где, ево, чак ни тенду годинама не поправљају, рекао је тихо.  И његове очи биле су тужне. Наставили смо у тишини мислећи, свако за себе, хоће ли та нова кафаница коју изаберемо постати наша као некад ова.

Тодора Шкоро