ОБЛАЧЕЊЕ У СЕЋАЊА

ОБЛАЧЕЊЕ У СЕЋАЊА

Моја је сестра желела по сваку цену

да спроведе тај заупокојени обичај

За руку ме као плашљиво дете узела

и довела пред изрезбарена врата мајчиног ормара.

Избацивала је шарене хаљине и костиме од твида

а ја сам се бојала тих вртоглавих година

које су ми пред очима промицале срећне,

цицане, најлонске, цветне, плисиране,

увек уз мајчине скуте, све до одрастања

А потом некако строге, на фалте,

или тек безобличне равне,

али увек са она три златна дугмета на рукавима сакоа

која су сијала у дугим ноћима одвојености од родног дома

Ни сада ми није било јасно зашто  мушки имају четири

а женски само три, и опет нисам имала кога да питам,

сестра је била заузета, сагнута, стигла је већ до дна ормара

и оданде извадила пожутелу слику

на којој смо насмејани она, мама, тата и ја

Стајала је над гомилом текстила са том сликом у рукама

и задихана ме питала коју ћеш ти, ваља се тако,

Коју ћеш ти данас да обучеш, а остале ћемо сиротињи

да поделимо после, тако треба, кажу.

Извукох оклевајући из њених руку слику

Ја ову, рекох, и немој никад да ми је скидаш,

а ти све ово ако хоћеш спали или дај сиротињи,

није ме брига за глупа веровања.

Само је одмахнула и промрмљала нешто као,

луда као и увек, што ли сам је уопште звала.

Али ни она тога дана није обукла ништа мамино.

И овако је болело прејако.

(Тодора Шкоро)