петак, 6. децембар 2013.

ОБЛАЧЕЊЕ У СЕЋАЊА




ОБЛАЧЕЊЕ У СЕЋАЊА


Моја је сестра желела по сваку цену
да спроведе тај заупокојени обичај
За руку ме као плашљиво дете узела
и довела пред изрезбарена врата мајчиног ормара.
Избацивала је шарене хаљине и костиме од твида
а ја сам се бојала тих вртоглавих година
које су ми пред очима промицале срећне,
цицане, најлонске, цветне, плисиране,
увек уз мајчине скуте, све до одрастања
А потом некако строге, на фалте,
или тек безобличне равне,
али увек са она три златна дугмета на рукавима сакоа
која су сијала у дугим ноћима одвојености од родног дома
Ни сада ми није било јасно зашто  мушки имају четири
а женски само три, и опет нисам имала кога да питам,
сестра је била заузета, сагнута, стигла је већ до дна ормара
и оданде извадила пожутелу слику
на којој смо насмејани она, мама, тата и ја
Стајала је над гомилом текстила са том сликом у рукама
и задихана ме питала коју ћеш ти, ваља се тако,
Коју ћеш ти данас да обучеш, а остале ћемо сиротињи
да поделимо после, тако треба, кажу.
Извукох оклевајући из њених руку слику
Ја ову, рекох, и немој никад да ми је скидаш,
а ти све ово ако хоћеш спали или дај сиротињи,
није ме брига за глупа веровања.
Само је одмахнула и промрмљала нешто као,
луда као и увек, што ли сам је уопште звала.
Али ни она тога дана није обукла ништа мамино.
И овако је болело прејако.

(Тодора Шкоро)




Нема коментара:

Постави коментар