ТИНЕ, МОЈ БРАТ ПО МЛЕКУ
У то доба није било такозваних специјалних школа па је
и он, онакав каквог га је бог дао, ишао са нама у разред. Деца су сурова, не воле
оне који се разликују, па су и њега сви одмах одбацили, гласно и упркос претњама
и молбама родитеља и учитеља. Ја сам то учинила касније и тише, некако у себи, онога
дана кад ми је мајка испричала, обрадована што сам једино ја пристала да седим у
клупи са њим и помажем му на часовима, како је мали Тине у ствари мој брат! Занемела
сам од шока, а мајка је бираним речима покушала да ми објасни како он заправо није
мој прави брат него је она њега само задојила пошто Тинетова мати, измучена порођајем,
или ко зна зашто, ни трећи дан од Тинетовог рођења није хтела да дâ млеко. Ужаснута,
слушала сам наставак мајчине приче о томе како је она тих неколико зимских месеци,
подојивши најпре мене, која сам се била родила око месец дана пре, журила до брега
где су Тинетови живели, да подоји и њега. И тако неколико пута на дан.
„Зато ти је он брат. Као
брат“, исправила се. „И немој никад да будеш груба према њему.“
Три дана сам плакала а
онда, помало стидећи се, замолила мајку да о томе не прича никоме, а ја ћу према
Тинету бити добра као да ми је заиста брат. У том моменту сам га се, у себи, некако
истовремено и одрекла и усвојила га, нисам могла себи да објасним тај осећај, али
сам све до четвртог разреда, докле су му просветне власти дозволиле да похађа „нормалну“
школу, бринула о њему, помагала му да схвати оно што је његовом и пре рођења оштећеном
уму било тешко, али што је сасвим лако разумевао душом. Само једном питала сам га
да ли зна да ми је брат по млеку. Уплашено ме погледао, прошапутао је да он зна,
али да друга деца у школи то не знају и да ја треба да ћутим о томе, да ћутим, да
ћутим...
„Било би ми много тешко
да те мрзе због тога“, рекао је.
Више од тридесет година
га нисам видела, али сам о њему чешће мислила и распитивала се него о другима. Оженио се, таквом
„сличном“, причала ми је мати, али су им на опште чуђење деца испала нормална,
чак врло бистра. Било ми је драго због тога. Кад сам јесенас, за родитељску славу,
пожелела да као некад изиђем испред капије и седнем на дрвену клупу, сокаком је
лагано наилазио Тине. Кад је дошао до мене назвао је тихо добар дан не подижући
поглед. Ословила сам га. Застао је. Упитала сам га да ли ме препознаје. Суздржавао
је осмех гледајући и даље у страну.
„Како да те не познајем,
ти си моја најбоља другарица... Ја знам да си завршила велике школе, да си писац,
рекли су ми, све знам... И срећан сам што је моја другарица постала велики човек“,
муцао је.
„Не другарица, Тине, него
сестра, ја сам твоја сестра, зар си то заборавио?“
Погледао ме, тек тада.
Никад у неким очима нисам видела толику радост..
А ја сам, кад је наставио
уз сокак, заридала, као никад у животу.
(Тодора Шкоро
___________________
Нема коментара:
Постави коментар