понедељак, 09. децембар 2013.

ТУЖНИ ГОРКИ

Винсент ван Гог: Људи који једу кромпир
ТУЖНИ ГОРКИ


Отишло све дођавола, каже ми јутрос Мита Горки док на пијачној тезги смрзнутим рукама пребира по кромпиру тражећи оне веће, а да нису квргави ни трули, ја ћутим, мислим, у праву је шта год да мисли, а ја не знам шта он мисли, знам шта мислим ја, а мислим да је отишло до сто ђавола а не до једног, па узех и ја да пребирам по оном кромпиру иако ми кромпир није био на списку који ми је жена тутнула кад сам полазио на пијац и има да ме изгрди кад види, има да каже пуне нам гајбе оног лепог ивањичког што смо од кума-Злате добили, а он се расипа, али није ме брига, бирам ја барабар кромпире са Митом Горким и мислим, некад смо тако заједно бирали своје прве голфове јединице на плацу у Сарајеву, па неку годину потом, кад су нам деца поодрасла и мотоцикле за њих јер су тражили, сва деца имају само ја немам, та страшна реченица од које сви родитељи имају ноћне море терала нас је на то и мислим, хвала богу да сад нисам родитељ шта бих на ту реченицу одговорио, али се она, та реченица, више и не изговара, јер немају сад сва деца, имају само нека, а она друга могу да пате, да завиде, да почну да краду да би и они имали или, ређе, да што боље изуче неке школе и запале, тако млади кажу кад хоће да оду, а одлазе, ево и Митин унук отишао јесенас, неки институт за генетику из Швајцарске му понудио трогодишњу стипендију, дете пристало да оде, али не одмах, прво хтело овде код нас, али му на нашем институту понудили да волонтира, изгледа да је код нас и волонтирање постало привилегована појава, отишао  мали и не знам како му је тамо, Мита Горки ми ништа није причао, а ја не могу да га питам иако смо заједно и одрасли и ево остарили, јер знам да му је тешко, једино унуче је то, него ћутимо и пребирамо по оном кромпиру, по пет кила смо већ напунили у торбе, к’о  да ће сутра рат, али навикли смо ми на то, и на рат, као да никад ни престајао није, и на кромпир смо навикли и брига ме није што ће жена да виче кад се вратим, јер има ручак, имао и јуче и прекјуче, али данас што ће да буде, милина једна, сарма је најбоља трећи дан, то сви знају и пожелех да мог друга позовем на ручак, а он се насмеја, али некако горко, каже и његова снајка јуче крчкала сарму али није јела, плакала, каже, дете ми тамо жељно сарме, све тамо у белом свету има ал’ нема сарму, а ја овде да је једем, е па нећу, и ето има сарми кол’ко хоћеш, дођи ти код мене да попијемо неку и да се испричамо, рече ми на растанку, а ја помислим, о чему да причамо, мој Горки, кад је све отишло дођавола и помислим још, шта ли ће му оволики кромпир кад има сарму код куће.

(Тодора Шкоро)



Нема коментара:

Постави коментар