BOSONOGI

Uvek je hodao bos.
Duge, neukrotive kose, svetle, slične poleglom žitu, a očiju nemirnih, usplahirenih, nikako nije umeo da primi pohvale. A dobijao ih je od svih. Za svaku ikonu isklesanu u trešnjevom ili orahovom drvetu. Vrpoljio se, češkao, premeštao s jedne bose noge na drugu dok bi posmatrači, i ne usuđujući se da ih dotaknu, zadivljeno gledali u ikone s likom Svetog Đorđa, Svetog Nikole ili raspeće koje bi i najčešće klesao, ne odolevši da Isusu na krstu ne podari svoj lik. Iskreno, i ličili su njih dvojica.
Odakle je došao,, niko nije znao. Stvorio se bos, u dronjcima, neobrijan pred kapijom. Ličio je na prosjaka, a progovorio glasom gospodara:
- Vaš dom je lep. Voleo bih da to bude i moj dom.
Primili su ga. Janja i Jovan su često u svoj raskošni dom primali razne nevoljnike, ali ovakvog još nisu imali. Presudio je Jovan, uveren da i ovog puta vidi dalje od pohabanih dronjaka i bosih nogu. Otvorio je tešku kapiju njihovog doma i pustio ga kroz nju.
Gledali su ga kako odnekud dovlači u njihovu baštensku kućicu daske, čekiće, dleta, nekakve stalke i alat. Na kraju, doneo je pod miškom i malog žutog jazavičara. Samo je rekao:

- On ostaje sa mnom. Zove se Trik. Samo njega imam. Pametan je, sve zna, ali naopako...
- Kako - naopako?
- Lepo. Na sve drage reži i laje, a neprijateljima se umiljava. Na komandu "idemo" on odlazi u kućicu, a kad mu kažem "mesto!" eto ga kod kapije, spremnog da nekud krenemo. I sve tako...Tako sam ga naučio.
Janja se osmehnu, zbunjena, a Jovan reče:
- Tako bar imaš psa kome samo ti možeš da gospodariš.
"Da, da, da gospodarim", mrmljao je tiho.
Svi trikovi naopako naučenog Trika zamalo koštaše glave. Upoznavajući se sa domaćinovim psima, ogromnim, opasnim, mališa se u jednom momentu nakostrešio, zarežao, počeo da nasrće. Samo zbog zbunjenosti veliki psi ga ne rastrgoše. A siromah naopaki maleni pas je tako samo pokazivao svoju naklonost. Umalo da zbog nje strada! Bosonogi se na sve samo slatko smejao.
"Razne smo u svoj dom primali, ali ovakvog čudaka još nismo imali", mislila je Janja pokušavajući da zanemari strepnju koja se u njoj rađala.
Slušali su svakodnevno, satima, ritmično kuckanje dletom iz baštenske kućice, a onda bi Bosonogog najednom ugledali kako kosi, orezuje voćke, okopava ruže. Do iznemoglosti ili dok celo dvorište ne dovede do savršenstva. Ali samo onda kad bi to sam hteo. Inače se nije odazivao ni na poziv da nešto uradi, ni za trpezu. Ili vrlo retko. Janja je brinula, po nekoliko puta ga zvala za sto, a on, usplahiren, odgovarao:
- Vi ste divna žena, ovo je blagosloven dom, ali se moja hrana ne služi na trpezi.
I klesao bi i dalje likove svetitelja ne koje je ličio.
Pohvale nije naučio da primi. Ne gledajući u oči nikad, nikoga, zadivljenim Jovanovim prijateljima bi tek odmahujući rekao:
- Uzmite je. Ili Svetog Nikolu, ako njega slavite...
Kad bi mu ponudili novac, samo bi gadljivo odmahnuo glavom, postidevši ih ili bar zbunivši time.
- Mesecima si je klesao. Kako si mogao da ikonu pokloniš nekom nepoznatom?- pitao bi Jovan.
- Isklesaću drugu. A i na njihovom zidu biće lepša nego u njihovoj radionici - neverovatno lako bi odgovarao.
Bosonog i raščupan, plahovit je bivao i dalje. Kad mu je Jovan jednom rekao da zna da ga je slagao, da zna da on ima i majku, i sestru, i bivšu ženu, prvi put je bio miran, gledao ga pravo u oči:
- Mene je kuja rodila, mene i Trika. Nikoga nemam. Ni svoj dom dosad nisam imao, sad ga imam, ovde. To je jedina istina.
- Zašto im ne oprostiš? - pitao je Jovan.
- Zašto vi ne oprostite, zašto nikad niko ne oprosti krivcima? Oproštaj je laž... Nikad niko ne oprosti!
Janjina strepnja je rasla, Jovan je i dalje ćutao. A Bosonogi je, poput duha, promicao njihovom baštom i njihovim životom. Mučio Trika, ili kosio, ili klesao...
Jednom, oboje domaćina je zbunio pojavivši se na vratima u odelu, u beloj opeglanoj košulji, očešljan i namirisan.
- Odvešću vas ja - rekao je. Prišao je do kola, otvorio Janji zadnja vrata, čak se i naklonivši, prednja Jovanu i odvezao ih, zbunjene i zahvalne u posetu koju su zamalo propustili jer se njihov vozač razboleo. Iz retrovizora Janju su gledale čudno sjajne oči.
Posle nekoliko dana, na poziv da ih opet nekud poveze, plahovit i raščupan, odbrusio je:
- Nisam vam ja sluga!
Odlazio je u svoju radionicu, zatvarao se u nju i u sebe. Tek zorom, svakoga jutra gledao bi kroz maleni prozor kako Jovan nosi na srebrnom poslužavniku šolju crne kafe, ratluk i ružu svojoj dragoj. Malo potom, video bi i nju, rasanjenu, vedru, kako u belom penastom penjoaru šeta baštom, miriše cveće, grli svog Jovana. Svako jutro gledao je to. Krišom, sa svog malog prozora.
- Jovane, misliš li da ima svrhe?
- Uvek ima. Ne brini, otvoriće se on, pripitomiti. Dokučićemo kako da mu pomognemo - umirivao ju je.
Janja je i dalje strepela, sve više. Videla je kako Bosonogi jedne noći izbacuje iz svog sobička gomilu praznih flaša. Nije to rekla Jovanu. Drugi put, učinilo joj se da je svoju neurednu, raščupanu bradu oblikovao i oštucao isto onako kakva je bila Jovanova. A onda ga i čula kako Triku, ozbiljan, izgovara na isti način, istim tonom kao Jovan:
- U tebi imam nekog kome samo ja mogu da gospodarim!
Uznemirenija nego inače, otpratila je Janja toga dana Jovana na put, trudeči se da on to ne uoči. Povukla se u kuću već popodne iako Bosonogog nigde nije bilo. Samo se čuo odjek kuckanja iz radionice. Loše je te noći spavala, nije volela kad Jovan nije u kući, sad pogotovo. Ustavši rano, puna neke zle slutnje, ogrnula je svoj penasti penjoar i sišla u letnjikovac. A onda zastala, zgranuta.
Na stolu prekrivenom crvenim satenskim stoljnjakom koji nije poznavala stajao je njihov veliki poslužavnik, ali uglancan, blistaviji nego ikad. Na njemu, kafa u šoljici od najlepšeg porculana koji bi samo za svečanosti iznosila. Pored, ratluk i zamagljena čaša vode. I preko svega božanstveni crveni pupoljak ruže, orošen, sa drškom očišćenom od trnja, sjajnom, glatkom, uvezanom crvenom mašnom. Trgla se, koraknuvši nazad.
- Da li je lepa? - začula je glas iza sebe.
U dovratku je stajao Bosonogi, demonski nasmejan, miran. Očešljan, mirisan, u beloj košulji, skoro providnoj, koja mu se uvijala oko mršavog tela, iskošenog, naslonjenog na ragastov, zatvarajući tako prolaz.
- Da li je ruža lepa? - ponovio je. Je li mirisnija od onih drugih, prethodnih. I, da li je kafa ukusnija?
Gledao je pravo u oči. Znala je da ne sme da pogreši i da laž mora da izgovori tečno, ubedljivo.
- Valjda je u redu kafa. Samo... Nedostaje još jedna. Ti imaš i gazdu i gazdaricu, Bosonogi. A Jovan je stigao pred zoru. Odneću mu ovu, a ti meni skuvaj drugu kafu - rekla je grubo, smakla ružu s poslužavnika i ona skliznu na pod. Kraj njega, zbunjenog, prošla je odlučno, ne i prebrzo. Znala je da on ne sme da vidi njen strah.
U kući, zaključana, drhtala je dugo. Kad je smogla snage da pogleda kroz prozor, videla ga je raščupanog, izbezumljenog, ludog i bosonogog, sa malenim psom pod miškom koji je cvileo, kako osvrćući se unezcvereno, napušta njihov dom.
Tek onda je zaplakala.

Todora Škoro