Tu priču ispričala je Davidu njegova leva cipela. Sumnjičav, zgranut, konsultovao je desnu, a ona mu, u poverenju, šapnula da tom događaju nije prisustvovala, pa ne može da tvrdi pouzdano.
"Bože", pomislio je "Čovek više ni u šta ne može da bude siguran!". Onda se izuo i bacio dve pohabane cipele u reku, odlučivši da ubuduće ide bos.
"Tako bar neću stići kasno", mislio je. A i lažnih svedoka neće biti.
Priča je govorila o Adamu. Bio je on veličanstvena pojava. Lik, rekli bi gradski klinci. Harizmatičan, oni stariji. On sam najčešće bi govorio:
- Ja sam bog koji hoda!
Adam i svita oko njega. Gde-god da se pojavi pratio ga je buljuk raznoraznih: blentavih i promućurnih, zgubidana i poslovnih, sanjalica i trezvenih. Svi oni u jednom su bili isti: fascinirani Adamom. A da ih pitaš ne bi znali da objasne zašto ni kad bi tri dana razmišljali. Nije ni David mogao, a bivao je u toj sviti, godinama. Svedok, a laskao sebi da je učesnik. Učesnika tu nije bilo, osim Adama. Igrao je on maestralno u svom jednočlanom pozorištu godinama, decenijama, svi drugi su bili publika.
A o njemu, spremnom da zabavi, pouči, nasmeje, ohrabri, svi su mislili kao o Pajacu. Oni preostali kao o Učitelju. On ih je samo gledao i smeškao se blago.
Kad nije dobijao zaslužene aplauze, nije bio tužan. A laskanja i udvorištvo je lako umeo da prepozna.
- On laže - govorio je skeptik.
- Adam je spasitelj - opovrgavao je nesrećnik.
- Bože, koliko ljubavi u njemu ima - zadivljen je bio filantrop.
- Taj ni sebe ne voli - bio je uveren mrgud.
- On je srebroljubac - govorili su oni kojima nikad nije bilo dovoljno novca.
Adam bi na to otvarao svoje bisage i dukate delio onima koji ih imaju, ali ih ne broje i ne drhte nad njima. One druge puštao je da ih pojede jed i zavist. Ili da se promene. Davao im šansu da shvate. Nisu shvatali.
Bivao je dete da bi ga razumeli, a oni mu tad lupali ćuške.
- Mene ne boli, zaboleće vas, ali će biti kasno - govorio bi.
Nezvanih i zvanih oko njega je bilo mnogo. Malo odabranih. A i takvi, shvatali su kasno. Ako bi shvatili uopše. Ako im i tad, kad je već bilo kasno, njihova leva cipela ne bi svedočila suprotno onome što je videla desna. A neka od njih bi lagala, izvesno.
"Koga da uzmeš za svedoka?!", pitao se David, sam, bos. Tužan što je čoveku uvek suđeno da shvati kasno. Ili da ne shvati uopšte.
"Znam da ti je bilo teško među nama, sićušnima!", zavapio je David, blatnjavih stopala koja su tonula u žitko blato kraj Adamovog groba.
"Oprosti, učitelju!", ponovio je nekoliko puta, kriv.
Sa dva susedna brda prepirale su se dve njegove bačene cipele:
- Bio je zlotvor!
- Bio je dobročinitelj!
- Lažljivac nad lažljivcima!
- Najistinitiji među istinitima!
- Taj tvog bog koji hoda je umro!
- Rodio se tek sad, nevernice!
David je znao samo jedno. Bio je beskrajno sam.
Todora Škoro
Нема коментара:
Постави коментар