SENKA
Imali smo po pet ili šest godina kad smo, igrajući se na betonskom igralištu ispred zgrade, utvrdili da Sima nema svoju senku. Isprva niko nije verovao najmlađem Jovi koji je to tvrdio, a onda smo se svi uverili, okruživši zbunjenog Simu, zagledajući oko njega na betonu, tražeći...Naše su mahale, krivile se, pratile nas u stopu, samo Simine senke nigde na betonu nije bilo!
Otišao je tog dana kući uplakan. Tri dana nije silazio da se igra ispred zgrade, a mi smo ga željno iščekivali, gledali u njegove prozore iza kojih bi, tek ponekad, videli priliku njegove majke kako se drži za glavu i oca koji odmahuje. Pričajući kod kuće roditeljima i starijoj braći šta smo otkrili, svi odreda smo, ili dobijali ćuške, ili epitete lažljivaca. Niko nam nije verovao!
A Sime nije više bilo da siđe da se igra sa nama. Videsmo ga tek jednom kako, zaklonjen maminom i tatinom prilikom ulazi u njihov mali auto. Čudna je bila slika senki na betonu: Simini mama i tata su grlili i pridržavali svoga sina, ali jer senka pokazivala da oni ustvari grle - ništa.
Strašno je kad nemaš svoju senku! Kao da nema ni tebe, kao da si ništa! Svaki od nas se zato, krijući se od drugih, osvrtao povremeno i, umiren, shvatao da je njegova senka tu.
Jadni Sima! Niismo ga više videli. Uskoro se odselio sa svojom porodicom i nismo o njemu ništa više znali. Kako je vreme oticalo, a mi rasli, savladavali mnoga znanja o prirodnim zakonima, tako je počinjala da se javlja sumnja u ono što smo sa Simom doživeli. Nauka nas je učila da vertujemo u dokazive stvari, Sime više nije bilo, a i prokletstvo odrastanja nas je odvuklo daleko od nečeg za šta više nisam znao da li je samo plod naše dečije mašte ili se zbilo stvarno, ali je bilo veličanstveno!
Simu, naravno, nikad nismo zaboravili i verujem da su i ostali, kao i ja, iako već odrasli ljudi, pokatkad, osvrćući se po vedrom danu, proveravali da li ih njihova senka prati. Bila je tu. Uvek. I svačija je u stopu pratila svoga fizičkog dvojnika. Ipak, znam, Sima svoju nije imao.
Vest o Siminoj smrti saznali smo u novinama. Okupili smo se, kao nekad na betonskom igralištu ispred zgrade, tog tužnog podneva ispred kapele. Osedele Simine roditelje jedva smo poznali, oni nas nisu. Pogureni, zagrljeni, lagano su hodali za kovčegom. Pratile su ih dve njihove identične senke, a između njih nije bilo Simine...
Drveni krst je nosio Simin stariji brat. Nekoliko metara iza njega, svi Simini drugovi, mi iz ranog detinjstva i neki potonji, iz škole i sa fakulteta, valjda. Pognuti, zagledani pred sebe. Koračajući lagano videh da gazim na senku krsta ispred sebe. Zagledah se u nju. Odjedared, dva bočna kraka senke krsta se pomeriše uvis, vrh krsta se zaobli, pretvarajući se u nešto okruglo, čupavo. Razigra se senka krsta, mašući, kao rukama, bočnim krakovima, a to okruglo, čupavo se pokretalo, odmahivalo, ličilo neodoljivo na Siminu loknastu glavu...
"Vidiš li?", upitah tiho Jovu koji je hodao kraj mene.
"Da", reče. "Simina senka. Najzad je ima i on".
A možda ju je uvek i imao. Znam samo da u parceli dvadeset i osam jedino senka Siminog krsta mahne i nakrivi glavu, kao od dragosti što povremeno dođem da ga obiđem. Sve ostale su mirne, nepomične. I liče na krstove čije su senke.
TODORA ŠKORO
Divna priča.
ОдговориИзбришиHvala, draga Nadice!
ОдговориИзбриши