SAVRŠENA PRIČA

Poješće me Strah što će me Smrt odvesti pre nego što okončam svoju Savršenu priču.

Kad se rodilo, stasalo i naraslo to čudovište u mom snu, ne znam. Stoglav, stolik, Strah moj, hranjen sumnjom, posrtanjerm, nevoljama, zlim slutnjama, dočekivao me dobrodošlicom u novi dan, usnivao na mom jastuku, sa mnom. Pratio me svuda, kao pas. Možda mi je i brat blizanac bio.

Ali se sve odigralo naglo, onako kako to uvek biva. Ispadne da je čovek uvek nespreman za kamen kad mu se na putu ispreči.

Inače, gospodar reči sam bio, godinama. Znane, milion puta upotrebljene, zahvalne, poslušne, krotke, opraštajući svu moju grubost, ili nehaj, sve moje ludorije koje sam igrajući se njima umeo da izvodim, ipak me nisu napuštale. Uvek kad ih prizovem bile su tu. Da mi, kao cigle neimaru, pomognu da tvorim jedine građevine za koje znam. Poput vojnika, odazivale su se tačne, precizne, prave. Verne sluge mog talenta, ili iluzije, odlučile su jednog dana da me napuste, da me iznevere, možda i da zagospodare mnome...

Probudih se samo tog jutra bez ijedne jedine reči na jastuku.

Napustivši me, većina njih ostaviše me poraženog: nemoćnog da naslikam čak ni sav očaj, besmisao nemanja nadahnuća. U beli papir, iskežen, prazan, zurio sam dugo. Ne shvativši odmah. Zato sam pitao cvet:

- Šta činiš kad tvoj miris počne da hlapi, a latice da venu?

- Čekam umiranje. I novi život narednog proleća.

Molio sam sunce:

- Reci mi šta radiš kad nestane tvog sjaja, a zagospodari tama.

- Sjaj je moj neugasiv, večan, to su samo oči tvoje proklete da ga ne vide uvek, od oblaka.

Srete me dete. Poverovah da će ono razumeti moj bol. Upitah ga:

- Kako ću dalje bez reči, napustile su me? Neću moći da okončam svoju Savršenu priču.

Gledalo me je sažaljivo. A bilo je nemo.

Nikada neću napisati svoju savršenu priču. Ja samo jedno umiranje imam, nisam cvet da čekam naredno proleće. I moj sjaj nije večan, poput sunca, pa da me ne brinu tmasti oblaci koji se navlače. A i malen prozborih rano, proklet da brbljiv ostanem celog veka, varkom reči nošen. Sve dok me ne srtete to nemo dete i porazi me sažaljenjem.

Umiren, razbuktah logorsku vatru od svojih priča, hiljada njih, noćima tvorenih. Zahvati me plamen, mene i te lažljive reči koje su cikale, vrištale, pekle se prokletnice, varalice, zlokobnice, zlohvatice, robinjice, nikad gospodarice.

Plamenom staništu mom primicala se Smrt. Tiha i nema. U nedrima je nosila moju Savršenu priču.

Todora Škoro