LEPA JANA

( U SPOMEN NA JANJU I BOŠKA I NJIHOVU DIVNU LJUBAV)

Čini mi se, ponekad, da još mirišu sokaci beogradskog Starog sajmišta na kose lepe Jane. Da se iza taraba još čuje odjek uzdaha momačkih za njom koja bi zamicala lagano, ali prkosno, čak nekako mangupski koračajući, svesna svoje lepote i neosvojivosti.

Mnoga je muška srca slomila, a svoje, onakva kakva je bila, neočekivano je poklonila ćutljivom, skoro neupadljivom Borku, rizikujući mnoge priče o sebi time. Nije se obazirala.

"Ni u čijim očima nisam tako lepa kao u njegovim. Niko me pogledom ne ugreje kao on", odgovorila je komšinici koja se drznula da je pita zašto mladi, skoro neupadljivi Borko kad je mogla da bira između mnogih dobrih prilika.

Tad je to rekla i više nije govorila o svom životu, svojoj ljubavi, svom porodičnom gnezdu. Ni na naklapanja da je to opet njen hir, da će "kad je prođe", ponovo u njoj da se probudi ona prkosna i neosvojiva Jana, nije odgovarala.

Nije se više budila takva Jana. Neka druga, spokojna, ogledala se u Borkovim očima. Voljena, mirna, srećna.

- Ali ni ta sreća nije bila kao stena. Umela je i ona da bude uzdrmana - rekla mi je jednom.

Videvši da joj skoro nisam poverovao, ispričala mi je:

"Bilo je leto, ja s veeeelikim stomakom teško podnoseći trudnoću, a Borko na odmoru. Žega pritisla, vidim ja da se on muči i znoji, pa mu kažem:

- Idi ti, mili, na more. Odmori se i provedi i za mene.

Ubedim ga i on ode. Po povratku ubrzo poče da radi, kad meni jednog dana zakuca na vrata lepa visoka crnka. Malo zbunjena upita me da li tu stanuje Borko. Spusti pogled na moj stomak i ja videh da je prebledela. Uvedem je u kuću, ponudim kafom i kažem da je Borko na poslu, a da sam mu ja sestra, došla da pospremim kuću i nešto mu skuvam. Raspričamo se mi. Ne pitaj o čemu, možeš da pretpostaviš... Naiđe tad i Borko. Ja ga zaskočim na vratima, poljubim ga u obraz i kažem:

- Bato, cura ti je divna, ali se mi zapričale, pa nisam stigla da kuvam, povedi je negde na ručak...

Odoše oni. Vrati se Borko, posle cele večnosti, ili previše brzo, ne znam. Ja kod prozora, gledam u našu baštu. On priđe, okrenu me prema sebi i zagleda mi se u oči. Ćutasmo dugo.

- I sa ovolikim stomakom stala sam u tvoje oči - pokušala sam da se našalim.

- I uvek ćeš biti samo ti u mojim očima. Ti i niko drugi - rekao je i zagrlio me.

Ubrzo nam se rodila Mara. Mazili smo je i gledali kako raste. A Borko nikad više nije hteo na more bez mene, čak i kad sam ga, u šali, terala, "

To je bila čudna Janina priča. Možda i jedina u njihovom zajedničkom životu koja je podsetila na onu negdanju Janu. Inače, sve je bilo bezmerna tiha ljubav. Sve do smrti, pa i smrt sama. Jer, Jane odavno više nema da prošeta sokacima Starog sajmišta. Nema ni Borka. Kad je obolela, dugo je prkosila opakoj bolesti, sa osmehom trpela bol, čak je Borku i Mari zabranila da joj u sobu ulaze suznih očiju.

"Ej, smeha mi dajte i radosti! A za tugu ima vremena, kad me ne bude... Ali, ni tad ne tugujte!"- govorila je.

Ugasila se tiho sa rasutim sedim pramenovima mirisne kose na jastuku i onim svojim mangupskim osmehom. Borko je izišao i dugo šetao njihovom cvetnom baštom. Tu su ga i našli, na klupi ispod starog jorgovana, mislili usnulog od umora i bola.

Bio je mrtav i osmehnut.

Todora Škoro