ADAM

Boravio je u našoj kući već neko vreme, ali se Adam još uvek ponašao kao stranac. Bio je nejak, tanan, čak bi ponekad, kao u strahu, ili od hladnoće, zadrhturio. I pustio bi suzu koju bih mu nežno otirala.

Zabrinjavalo me je što se ne trgne, ne ojača, ne oslobodi se i ne shvati da je među prijateljima. To sam i rekla Njemu čija je i bila ideja o Adamovom boravku kod nas.

- Želiš li da mu pomogneš? - pitao je.

- Naravno.

- Onda mu to i pokaži.

Ćutala sam. "Kako?", dvoumila sam se.

- Pokaži mu da ti je drag. Pričaj sa njim, poveravaj mu se, pomazi ga uvek. Pokloni mu ljubav i uzvratiće - reče On.

- Misliš da će pomoći?

- Hoće, videćeš. Ljubav uvek pomaže.

Počela sam da razgovaram sa Adamom, da ga milujem kad-god bi, uznemiren, drhtao. Da mu pevušim pesme koje sam uvek volela. Da mu šapućem koliko mi znači i da ga molim da osnaži. I da mu brišem suze koje bi, povremeno, puštao.

I on je uzvratio! Od slabašnog i nemoćnog, čak prestrašenog bića, Adam se pretvorio u prelepo, prkosno, moćno. Činilo mi se i da je porastao. I da se više ne boji. I da on mene voli, činilo mi se. Nije više drhtao kad mu priđem.

To sam radosno saopštila Njemu.

- Ljubav čini čuda - nije se iznenadio.

Poželeh da čudo moje ljubavi vide i drugi. Nežno sam uzela Adama u naručje, podigla ga, želeći da iz polutame u kojoj je bio iziđe na svetlost, među ljude, da ga vide i da mu se dive; njemu i mojoj ljubavi koja ga je preporodila.

I tad je nešto potmulo zakloparalo. Pogledah u svoje naručje: od sve moje ljubavi i ponosa videh samo dve pokošene stabljike kako vire iz saksije, a prelepi adamovi listovi, mojom nepažnjom, ostadoše da štrče iz ventilatora kraj koga sam prošla opasno blizu.

Zaplakah gorko. Povadih smrvljene zelene listove iz kandži metalne sprave, otirah suze koje su mi niz obraze klizile i mešale se sa nekoliko adamovih. Pomislih:

"Ubila sam svoju ljubav. Zato što sam htela da se gordim njome".

- Ne plači - reče on. - Nisi ubila svoju ljubav. Ti si je probudila. Kupiću ti drugog adama.

Sad imamo kuću punu cveća. I nekoliko saksija prelepih adama. Onog prvog, međutim, nikad neću zaboraviti. Nijedan me nije voleo kao on.

Todsora Škoro, 2005.