понедељак, 15. март 2010.

Povratak



U ime oca
i sina svog,
na pragu rodnom,
oronulom,
ja, nedostojan
raskivam okove
kovčega zavetnog.
Ni blagosloven,
ni proklet,
dužan tek
da krenem stazom
koju mi preci
ostaviše u amanet.

Todora Škoro
__________________

6 коментара:

  1. из пјесничке радионице изашао је избрушени бисер...

    ОдговориИзбриши
  2. Hvala, dragi Miro, ovaj "biser" je nastao davno, nastajao dugo i drago mi je da veruješ da je "izbrušen" (uglačan).

    ОдговориИзбриши
  3. Da ne narušim lepotu Zaveta, čitaću u tišini, potpuno saglasna sa Mirom....

    ОдговориИзбриши
  4. Rada Rajic Ristic16. март 2010. 16:54

    Rasplakala me ova duboka, skoro porazavajuca istina; pred ovom pesmom se osecam porazenom sa ukusom krivice i skoro kao dezerter u ratu, ili izdajnik u miru, sto sam ostavila i ja jedan prag; zasto me tvoje pesme toliko zabole, draga Todora? Tvoje pesme toliko duboko dozivim, kao da su izasle iz moje duse, a ne iz tvoje!
    Penik se radja, a ne postaje! Svaka ti cast!!!

    ОдговориИзбриши
  5. Draga, svi smo mi pomalo izdajnici u odnosu i na pretke i na potomke. I svi mi imamo, bar jednom šansu da taj dug vratimo i umirimo dušu. Ne osećaj se krivom, osećaj se srećnom i živom zbog suza koje ti na ovakve stihove poteku. To je znak da si živa, mila. Da si OVDE, ma koliko TAMO bila. Hvala ti na divnim rečima.

    ОдговориИзбриши