Nabrekle rodom
k’o mleko u dojilje zlehude,
moje su ravnice
daleke.
Kažu mi
bogatim plodom čekaju me
kao da ću odnekud
da naiđem
i oberem ih, blagorodan.
A ja ćutim, pognut
dok jalovom nekom zemljom
dalekom hodam,
i još je svojom zovem
Todora Škoro
_______________________________
Нема коментара:
Постави коментар