БОЖАНСКО И (НЕ)ЉУДСКО У УМЕТНИКУ

Рече ми Пријатељ како је минулих дана ( а поготово у јучерашњем, некако посебно „књижевном“ дану) остао запрепашћен количином гнева, зависти, злобе, сујете и сваког другог зла међу писцима. А мислио је, каже, да су уметници попут бога, да су оличење врлине, увек.

            Покушах да се глатко извучем рекавши како су и писци људи, с манама, као и други.

            „Чак и они чија су дела увек пуна врлине, скоро божанска?“, упита.

            „Чак и они“, рекох невољно.

            „Боже, каква је то онда казна и осуда! Живети у таквој лажи, проповедати љубав, на пример, а мрзети комшију или, чак, ону која те је родила... А има и тога, је л' да?“

            „Вероватно“, рекох постиђено.

            Покушах да му објасним да је писац (као и сваки уметник) благословен тренуцима у којима скоро досегне божанско, али да су то само тренуци, инспирација, дар, и да тада он ствара. А да, кад ти моменти прођу, он бива проклетник коме сопствени пад у (не)људскост бива још тежи него обичном смртнику, јер је  осетио какво је блаженство у висинама и милина топлоте Божије искре које се, ипак, не могу увек задржати. Није им дато.

            „Чему онда уметност? Ако се, стварајући  је, не постаје бољи човек. И – може ли, икад, да уметност утеши, да узвиси и да од  уметника, и кад доживи пад из усхићења у обичност, створи доброг човека?

            „Може“- рекох.

            Објасних му да они зли, охоли, сујетни које је чуо ових дана нису међу таквима, да они још нису успели да  у својим тренуцима „пада“ у себи задрже сећање на божанску искру којом су, понекад, благословени. И немају у себи наду и устрептало ишчекивање тог новог момента уздигнућа које би их држало бар добрим људима, ако не божанскима све њихово време. И онда када, благословени, стварају, и онда када тог надахнућа нема.

            „Има, значи, и таквих?!“, радосно ускликну мој Пријатељ.

            „Има, наравно. Само, они су тиши, неприметнији...“

            И, то су духовни људи, мислила сам у себи. Њих има и међу уметницима, али и међу неукима, наизглед обичнима. Не рекох му, међутим, да писац, ма колико га надахнуће обилато  служило,  може да буде проклет да до духовности (о којој је, и не знајући то, у овом разговору причао мој Пријатељ) – не стигне никад.

            Нисам могла да му то кажем. Он мене доживљава као писца. Понекад, сведок је мога пада у (не)људскост. Али верује у моје уздигнуће, можда и више од мене. Хвала му, хвала том дивном човеку коме не треба уметност да би био божији човек. Он је то и без ње.

Тодора Шкоро

_______________.