КЛУБ ПРОКЛЕТИХ

„Ма, то је само пропали писац! Због дуга га протерали из кафане са периферије!“, рече јој, и сам припит, новинар локалног листа док је по трећи пут понављао поруџбину, дуплу лозу, за новопридошлог госта за столом у углу. Даница, окренувши се на пети у својим искрзаним плавим боросанама, остави за собом мирис гулаша и женске пути, претходно ипак спустивши тражено дупло пиће на новинаров сто. Крај  писца прође као да га нема.

„Однеси му сам“, понови док је правила слалом између столова.

Никада није била таква. Умела је са пијанцима свих фела, давежима, свађалицама, плачљивцима, табаџијама, контрашима, шибицарима.

На парчету папира придошлица је нешто пажљиво записивао. Новинар посла млађег колегу да му однесе чашу с пићем, мрзело га је да устаје, а и није био расположен за причу, ипак писца није добро познавао. Од њега доста што ће му платити туру за добродошлицу у овај клуб проклетих.

            Ни сат касније зачу се продоран Даничин врисак. Стајала је крај стола за којим је до малочас седео писац. Нико није видео кад је изишао. Грунувши на врата, Пера Лопов, својеврсни инвентар кафане проклетих, истовремено повика:

            „Обесио се... Овде на шипку испред... Обесио се! Човек...се обесио...

            Било је касно за пропалог писца кад су га новинар, Пера Лопов и присутни скинули са штранге. Изнад њега, нагињала се и Даница, стишћући у руци исписану хартију  што је вирила из беле коверте.

            „ Гад један“, рече. „Увек је био гад...“

            Из руку јој исклизну срећка која је доносиоцу, видеше то сви пијаним погледима, обезбеђивала право богатство. Неко је лагано врати Даници.

            Она, обрисавши сузе, понови:

            „Гад један. Проклети гад.“            

Тодора Шкоро

___________________