ОДСЈАЈ

Смем се, и сад, заклети да су нам очи сијале исто све док није опалио топ са бедема.

Не знам колико је бехара у његовом погледу било, у моме су већ зреле рибизле мамиле, као девојачке усне, што се стидно измичу и нуде се истовремено. Али, ни моје херцеговачке врлети нису могле бити друкчијим сјајем обљубљене од питомина његових сремских, намрешканих бескрајним пољима зрелог жита, испресецаних белилом пруга начињених од косача у ланеним широким кошуљама и гаћама, што брекћући, од напора и неког чудног паорског сладострашћа, слажу откосе, умирени берићетом, Богу захвални.

Тако је сијао живот и сећање у нашим очима.

А као гуја црн и вијугав, спас наш и једино тренутно уточиште, био је ров. Попут мршаве, кошчате старице, место руку раскрилио је своје бедеме, пригрливши нас не из љубави него јер му је то једина сврха била. Ваљао нас је својим калом, цокуле нам квасио, поганио изметом, и људским покаткад, али нам никад сјај у оку није могао угасити. Блатњаве његове бедеме не видесмо, загледани, тамо далеко, ја у кршеве и голети херцеговачке, он у сремске равнице.

Пре него што је опалио топ са бедема, питао ме је:

„Јеси ли икада љубио?“

„Јесам“, одговорих, снебивајући се, онако мушки, неспретно.

„Ја нисам... Не ону коју волим. Остаде да ме чека. Не знам да ли ће...“

Ћутасмо потом цело пре подне.

А блато беше упорно као кашаљ. Ни вода на дну рова није се смањивала иако је пекло сунце читав дан. Пљeскајући с времена на време полураспалим цокулама по мутној води, ћутали смо. Ја уочих на орозу пушке, усправљене уз шанац рова, једну кап, чисту, провидну и то ме развесели. Блистало се у њој, у одсјају, цело сунце, а онда, тај умногостручени сјај ширио  се около. Трепнух, мислећи да сањам. Била је ту, велика, пркосна кап чисте воде, као суза дечија. Нисам се могао начудити милости сунца да је не истопи, да је не уништи. Ето, неки се сјај не може уништити, помислих утешен. Али све то не зависи од мене.

Погледах га и у његовим очима сретох исти тај сјај. Помислих, радостан, да је и он, али...

„Волео бих да је љубим, да је страсно и жудно љубим!“, рече, а ја разумех одакле  тај блесак.

„Али, нећу дочекати, знам...“, уздахну.

И утрну светлост у његовом оку.

Видех тада да је и на орозу, уместо капи, остала тек само беличаста сасушена флека.

Ипак, очи су нам имале исти сјај док топ са брда није грунуо, знам.

Страшно, заглушујуће је загрмело. Полетела земља са оба бедема рова који нас је данима грлио, блатњава вода такође узлетела некуд у вис, па се сручила по нама, затрпанима, по нашим цокулама; моја једна, осетих да је још на нози, она друга, већ раније распаднута, одлетела некуд преко његовог рамена, чудно искривљеног, какав је читав био, занете главе у страну, покривен блатом по прсима, ногама, коси, само му чело, орошено знојем и очи вириле из тога кала.

Измигољих се, разумех да сам жив, тек мало угруван. А он, није се мицао, онако гомилом земље и блата прекривен. „Као хумка“, помислих, стресох се, а онда допузах до њега.

„Није хумка, није... Није мртав, немој да си мртав пријатељу, немој... Остани, остани...“ тресао сам се сав док сам руком прилазио његовом откривеном челу и очима. Нагнух се над њим. Ни не трже се. Довикнух његово име. Ни тада.

„Илија, Илија! Илијаааааааааааа....“ – урлао сам и тресао га за рамена, шакама ослобађао његово тело гомиле црне земље. И плакао, плакао.

Тада угледах онај сјај. Онај исти као из моје капи у којој се било сунце настанило, онај из наших живота, мог и његовог,  остављених тамо негде да сјаје, да сјаје и чекају нас, ако нас дочекају. Видех да има плаве очи.

 „Хеј, Илија, нисам знао да су ти очи плаве, пријатељу, брате мој, тек сада видим! Знаш како су плаве и сјајне, и лепе, лепе...“, хтео сам да му довикнем, можда и јесам, не знам. Само сам био бескрајно срећан због тог сјаја.

Усне му се лаагано помакоше. Приђох му лицем уз лице скроз, да га чујем, да му и живот дахом удахнем да сам могао.

Бескрајно дуго се мучио, док сам му ја стискао мокре дланове, па чело, па умршене власи косе, улепљене. И гледах му само у онај сјај у очима, онај наш, знани, онај што беше исти, што је и сад исти иако је топ са брега грозно опалио.

Рече нешто. Нисам чуо, промрмљао је, па видех да су му и уста пуна земље и блата.

Умирих се наједном, спреман да се огледам у сјају његова два плава ока детињег погледа, до краја света ако треба.

Кад је већ и сунце почело лагано да пада за пропланак, проговори сасвим чисто.

„Марија“.

Ја поскочих.

„Не дочека... моја Марија.", додаде тихо.

Трзну ми се његова мокра и хладна рука у шаци, па се умири.

Гледао сам у плаве очи, молећи се, не трепћући, не верујући, тражећи онај знани сјај..

Није га више било..

Тамо, сасвим у даљини, некуд низ утробу вијугавог злокобно црног рова, огласи се поново топ.

Тодора Шкоро

______________