ВЕЛИКАНИ И ГНОМОВИ

Не морамо више да се стидимо! Задужбина једног од највећих, или највећег српског писца двадесетог столећа, Милоша Црњанског, није више у мемљивом подрумском собичку, тик уз врата WC-a надалеко чувеке кафане “Код Буде“(односно Клуба књижевника, приватног угоститељског објекта у згради у Француској 7), у дому тих истих књижевника.

Ако би стид могао да се спере куповином две просторије у Дечанској 8, "великодушним" даром Владе републике Србије, оне прошле, у априлу минуле године.

Али – може ли?

Може ли да се, тек тако, заборави небрига и бахатост надлежних према најбољима међу нама? Према ономе који је био свестан своје судбе „странствовања по мостовима туђим“ док је био жив и док је у изгненству, највише у Лондону, стварајући врхунска дела које ће српска литература икад имати, преживљавао од продаје лутака које је његова Вида, његова љубав за цео живот, правила и лично продавала. Није, извесно, Црњански могао ни да сања (или можда, ипак, јесте) да ће то његово лутање да се настави и после његове смрти, скоро пуне три и по деценије. Наставља велики песник своје сеобе, не својом вољом, и даље. Извесно, ни ова нова адреса, са којом за живота баш ништа није имао, а за коју рекоше они отварању институција вични да је „прва права адреса великог књижевног изгнаника“ - није коначна. Прва, рекоше, дакле биће их – још. И треба да их буде. Две просторије никако нису оно што би требало, после оволиких година, да буде „достојно одуживање великану“. Али, бар су ове нове подалеко од санитарија.

А година је јубилеја. И отварају се многа питања...

На питање зашто је и ко дозволио да Општина, као једини наследник (јер Вида и Милош Црњански нису имали порода), дозволи да се стан у коме су последњих неколико година живели, и где су живот окончали, у Улици Макензијевој 8, после њихове смрти прода, и тиме можда заувек уништи прилика да се на тој, једино логичној адреси, отвори музеј и задужбина српског писца – нико не даје ваљан одговор.

Одговора нема, већ десетлећима, ни зашто се није испоштовала Видина (али и Милошева) тестаментална воља да почивају у истом гробу. Он је сахрањен у Алеји великана, она, десет месеци потом, у гробници својих Ружића. Објашњавало се, додуше, да је тешко (и скупо!) сачинити ДНК анализе посмртних остатака Милоша Црњанског и још тројице великана са којима почива у истом гробу, како би се прецизно утврдило који су његови и да би се они потом пренели у њихову заједничку гробницу. Преседан не би био ни да је Вида сахрањена крај Милоша у Алеји великана (Јованка Сингер-Попа сахрањена је крај свог супруга, песника Васка Попе у тој истој Алеји), али ни та могућност, упркос настојањима професора Николе Милошевића, Мила Ломпара и других челника Задужбине, није искоришћена како би аманет био испуњен.

Онако како их никада, за њиховог века, није ниједном раздвојио живот, сада их, у смрти, раздвајају они којима, изгледа, ништа није свето, а који би  могли, само ако би хтели, да бар последњу вољу испуне, било би људски. Међутим, да су хтели, ваљда би се досетили да, за тридесет и пет година, откако Црњанског нема међу нама, Београду дарују  макар улицу са његовим именом. Нису ни то урадили. У Вишњичкој Бањи, додуше, јесу, на част им било.  А Београду на срам.

У години јубилеја – 120 година од рођења Црњанског -  рекоше на отварању Задужбине на новој адреси министар и остали чиновници, ово је тек први корак који ће бити учињен великом писцу у част. А колико је он био велики, илустровао је (у неформалном разговору, додуше, али објављеном) тренутни министар културе, подсећајући се како је, те давне године кад је писац стигао у земљу из изгнанства, он лично отишао на аеродром и „својим колима га превезао до града (...)“. О, да, имао је он и тада луксузне аутомобиле, има их и данас, уосталом. У свом надахнутом присећању, међутим, министар се није умео ту зауставити, него је, каже „...био изненађен када је пред собом угледао омаленог чичицу, уздрхталог и прешлашеног.Супруга Вида била је смирена (...)
После оваквих речи ништа више не може да зачуди.
Ни то што Роми из банатског села Иланџа у коме је Црњански као дечак боравио код бабе и деде, купивши пре десетак година баш ту, његову кућу, сваког 26. октобра кад из Београда дође делегација Задужбине великог писца и постави венац крај спомен-плоче - тај исти венац бацају чим би ови отишли.
"Жива ми, бре, фамилија, немој да ми призивају невољу на моју кућу!", говорио би Цига, глава породице, и бацао постављени венац. Знам, гледала сам то сопственим очима.
Али - смрти нема, само сеоба има, поучио нас је давно, баш Црњански.
И велики ће увек остати велики.
А мали? Па, могу да порасту или да - заувек остану гномови. Макар се и у највећим аутомобилима возили.

Тодора Шкоро
_________________