МАМА

МАМА

Кад јој је навукла пиџаму са цветићима, Дора је одједном заридала.

„Ти ниси моја мама, хоћу своју маму, доведите ми маму...“, вриштала је.

Ена је благо помиловала по коси, другом руком јој нежно трљајући леђа, знала је да то воли, а кад се умирила, покрила је, угасила светло и на прстима изишла из собе.

На ходнику, тихи и иначе повучени Алберт покушавао је, дрмусајући кваку, да отвори врата закључаног тоалета.

„Опет смо се загубили, мили“, рече. „Дођи.“

Док га је лагано водила према вратима његове собе, на дну ходника зазвонио је телефон. Није могла да стигне до њега и да се јави. „Зваће поново, ко год да је“, помисли. Враћајући се, успут је само завирила да види је ли заспала и Нина, она јој је била највећи проблем, умела је да сву постељину свуче и заспи на поду. Била је ипак у кревету. Кренула је тек тада да скува себи кафу, већ помало уморна. Иако је била скоро  поноћ, окренула је знани број.

„Мама, ти знаш да те бескрајно волим“, рече  кад се она , буновна, јавила.

„Луда жено, ја сам добро, гледај ти ту своју јадну „децу“ тамо“. И спусти јој слушалицу.

„Добро си, али - докле?“, помисли уздахнувши

Телефон се огласи опет.

„Геронтолошки центар, изволите“, рече.

Неко јој је јављао да ће ујутро добити новог штићеника и нека све припреми за пријем

Тодора Шкоро

___________________