ФЛЕШ РОЈАЛ

ФЛЕШ РОЈАЛ

            1.

            Велика кристална пепељара препуна је опушака, али јој Ина не прилази. Истреса оне  са друга два стола, замењује их чистим и уз благи наклон купи папирне новчанице испод њих. Доноси пића ћутке и спушта их на углове чојом прекривених столова. Ка оном првом баца само повремено брзе погледе Тамо се игра велика партија. Тамо је мир играча само привид испод кога кључа страст коју разумеју само они који су икад почели да играју покер, а онда нису умели да се зауставе.

            Тамо је и њој забрањено да прилази.

Изрекавши ту заповест, негде на половини вечери, први је, тако, своју нервозу показао славни градски адвокат, познатији ипак по маратонским партијама карата, него по успелим одбранама клијената. Остала тројица су се, скоро извињавајућим погледом упућеним Ини, сложила. Али је то не занима. Испод дебелог, тешког кристала већ је повелика гомила новчаница у разним апоенима. Њених новчаница које ће покупити кад све буде готово, кад ова четворка добије свог јунака и свог трагичара.

Kроз полуспуштене жалузине у собу пуну дима и варљивог мира почиње да се пробија зора.

            Мисли на Стојана, он се сад сигурно буди, тражи је, још снен,  руком по кревету,  а онда схвата да је субота, један од „оних дана“ кад Ина, упркос његовом почетном, али  млаком противљењу тој идеји, одлази у стан старе богаташице и „служи заблуделим душама“ и још им за то узима данак. Смеје се у себи на то његово објашњење њеног повременог, необичног и скоро илегалног „посла“  који је нерадо прихватила, али који никако није хтела да одбије већ после прве такве вечери кад се кући вратила са зарадом већом од две његове плате.

Замишља га како се сада сигурно окреће на другу страну, наставља да спава, све док она, тек негде око подне, не дође кући. Осећа  у мислима чак и мирис његовог топлог тела у старој пругастој пиџами са покиданим дугмадима и то је разнежује.

            „Купићу му нову, најскупљу, ону од сатена, што дивно клизи под прстима“, мисли. „Сад имамо новца“.

            Новац. Мрзи ипак ту реч. И пре овог искуства са онима који се, ређајући херчеве и пикове, надају бољој судбини, или је тако изазивају, знала је колико је зло новац.  Онима који га имају превише даје шансу да живот упропасте, онима који га немају не да ни да га икако живе.

            „Кирија, рачуни, храна, гардероба... Мизерно мала Стојанова плата. Морам ... И није важно што се осећам ужасно у овом диму и очају,“ пребира по мислима.

            2.

„Флеш ројал“, тихо и врло, врло полако изговара адвокат.

Три бледа лица за столом гледају у њега док спушта пет у лепезу поређаних карата са знаком херца. Тишина у соби постаје готово опипљива.

„Госпођице, дођите“, маше јој и са гомиле  новца на средини стола захвата великом шаком свежањ и пружа јој. Узима новац и гура га у већ препуне џепове. Док то чини, стари трговац, саиграч, скљока се крај стола. Прилази му домаћица и остали да помогну, она не. То се већ ње не тиче.

И тако „велика партија“ бива завршена. Не жели о томе да мисли, не жели да гледа у лица тих очајника, не жели да зна да је улог у партији био толики да би се за њега могао купити брод, не жели да мисли да ли ће стари трговац преживети овај удар, ништа од тога не жели да зна. Одједном, више не жели ни да је ту. Мука јој је.

Повраћа у купатилу дуго кад се стан испразнио. Узима најлон кесу и из бројних џепова вади згужване новчанице и трпа их унутра. Док излази из стана и стара богаташица јој даје „напојницу“. И њу је вечерас хтела карта.

„Не могу. Не могу ово више“ мисли, скоро трчећи низ улицу.

3.

Подне је и врло је светло у њиховом стану. Стојана нема. Кревет у спаваћој соби намештен, пругаста пиџама без дугмади сложена уредно. Сложена заправо онако како је она још јуче оставила.

„Он није ни спавао код куће“, каже, можда  наглас.

Седа на под, збуњена, па празна, па очајна. Или обрнутим редом. Истреса кесу насред собе, новац се расипа, много новца. Гледа га и мрзи. Устаје и телефонира. Мами, његовој, па својој. Слуша себе како изговара лажи док их пита је ли Стојан свратио код њих са пијаце.

Није.

Није ни код колеге, ни код пријатеља с којим иде на фудбал.

Схвата, тек сада, да им је данас годишњица. Радосна, мисли како је отишао у куповину да је обрадује поклоном.

„Али он није ни спавао код куће!“, сети се.

 Опет ништа не разуме.

Ипак, прилази комоди, отвара најнижу фиоку, завлачи дубоко руку у њу, али не напипава несесер са сложеним новцем од њених претходних „зарада“ и дела његове плате, спремљеним за нови телевизор и фрижидер. Вади све из фиоке, али међу каишевима, шрафцигерима, поквареним ситним апаратима нема несесера.

Боли је глава, стишће је рукама. Нема снаге да устане и скува кафу.

4.

Отварају се врата, светло из ходника пробија се нагло и устремљује се на чудну гомилу на поду. Због сенке не види јасно Стојанов лик, не види му израз. Ћути.

Он клекне, пружи руку да ухвати њену, она се одмакне. Он угледа згужвани новац, много новца.

„Добро је“, каже.

„Шта је добро, Стојане“

„Добро је, имамо да вратимо дуг... велики дуг. Мој дуг, Ина...“

Она престаје да дише.

„Иначе ће нам узети ауто. А можда и твој накит ако дођу. Или ће ме убити“.

Нема снаге да га погледа, нема снаге ни за шта.Он наставља:

„Била је то сјајна партија... Добијао сам, све до последње руке имао пред собом већу гомилу новца од ове, а онда... Онда... Изненада у рукама тог старца флеш ројал!“

Она ћути. Он наставља:

 „Па ти бар то сад разумеш! Али, добро је, душо... Сад има новца, ево има га, биће све у реду, твојом заслугом, само твојом! Мада, ево сад ти признајем, а рекао сам да никада нећу, ту богату старицу у чији стан идеш ја сам једва убедио да увек тебе ангажује! Матора роспија! Али је добро, мила, јер шта је новац?! Ништа! Сад га имаш, сад немаш и то је величанствено!“

Устаје, једва свесна ма чега. Мисли да сања.

„Идеш да одспаваш? Иди, иди, одмори се, бићу тих...“, чује га да трабуња.

Прилази улазним вратима. Отвара их широм. Погледа га, непоколебљиво. Устаје и он, тромо  Пролази крај ње. Одлази. Она затвара врата, закључава их. Двапут. Окреће се.

На поду лежи расут новац, шрафцигери и покварени вокмен који су некада заједно слушали, свако са по једном слушалицом у уху.

Обучена, сваљује се на кревет. Нешто је жуља. Види да је то последњње поломљено дугме на његовој пиџами, сложеној на јастуку. Баца је на под.

Тодора Шкоро

______________