ИМАЊЕ

ИМАЊЕ

  

Памтим је с плетивом, увек на дрвеном троношцу. Недалеко од ње, ту на доксату, деда би пунио чибук ситним дуваном дуго, а онда седао на басамке одбијајући густе облаке дима и гледао на целу авлију, поносан. Устајао би потом, вадио на бунару кофу воде, пљускао се њоме обилато, узимао мене и брата за руке и водио нас. До винограда, шуме, ливаде, градине. Ћутао би. Памтим то задовољно ћутање, као што памтим  сваки педаљ  авлије и имања..

Пола века, а као да је трен, прохуји.

Испред двоспратнице стоје два велика аутомобила, терасе поплочане мермером. Фонтана, тамо где је некад био бунар прска около из главе камене девојке, па се безбројни млазеви чине као да је то њена бујна коса.

Камена девојка седи на троношцу.

Осмехнем се. Па заплачем.

Брат хоће да ме уведе у кућу.

„Да обиђемо њиве и шуму... као некад?“, питам.

Погне главу. Тад схватам.

„Лепо вам је... све ово“, кажем.

Он и даље ћути. Мучно је то ћутање. Увек ћу га памтити.

Тодора Шкоро

_____________