четвртак, 07. март 2013.

ПРОЛЕЋЕ У ЈПГ ФОРМАТУ


Питам се има ли још таквих који, увек на измаку зиме, кукурек или прве висибабе „улове“ у њиховом раном, изненадном цветању, негде по обронцима (градова или села, свеједно) и онда, поносни, те малене букете донесу и спусте на кухињски сто, стресајући се још увек од мартовске хладноће, али задовољни јер пролеће стиже, најпре са овим, а каније и другим својим весницима...
            Волим висибабе. Као и ђурђевак, љубичице и кукурек, уосталом. И барем једном поставим их у оне мајушне вазице кад их донесем са пијаце, срећна што нисам пропустила те дане кад их сељанке у широким сукњама изнесу онако лепо скупљене у букетиће. Не сећам се кад сам последњи пут неки од тих цветова убрала, у трену његовог краткотрајног цветног живота. Не познајем чак никога ко то јесте. Чудно ме, ономад, погледала пријатељица кад сам јој предложила да у такву авантуру кренемо један дан.
            „Висибаба више нема, али бисмо могле да беремо цремуш, за салату“, рече она, осведочени гурман, мени естети..
            Постидех се, помислих да, ако сам се ја одродила од природе, моја пријатељица, ето, није, али промуцах:
            „Како то све знаш?!“
            „Па, са интернета, наравно...“
            И поче да ми нашироко објашњава како има сјајну екипу на Фејсбуку, скоро три хиљаде пријатеља, каже, поред којих јој ни листање новина више не треба, све они то пренесу, са све сликом и оригиналном вешћу, али и са коментарима, обавезно са коментарима, па тако она зна чак и прецизни календар цветања биља јер има неколико пријатељица правих-правцатих ботаничарки и заљубљеница у природу које тако диииивне слике свакојаког цвећа постављају, које само што не замирише, да човек просто и не мора да излази ни да га купи, а камоли да га тражи по ливадама и пропланцима.... Али, добро, ако сам већ запела можемо за викенд у природу, ићи ћемо њеним колима изван града и потражити негде цремуш или шта већ, а ако ништа не нађемо, бар ћемо попити дупли еспресо, зна она сјајну кафану (али у којој имају и одличан еспресо, замисли!), на путу ка Фрушкој Гори, па ћемо се бар сите испричати...
            Зажмурих чврсто и затворих уши. Она ућута. Кад је погледах, видех апсолутну збуњеност на њеном лицу.
            „Извини“, рекох. „Свакако ћемо ићи.У суботу одмах после доручка“.
            Док ме пратила из зграде, помислих:
            „...Али ћемо пити кафу из термоса који ћу понети, а појести, на каквом обореном деблу, као за столом, сендвиче које ћу спремити, и ходаћемо, ходаћемо док можемо, и мирисати земљу и шуму која се спрема да набуја, и гледати небо   док нас зенице не заболе и да се ниси усудила да проговориш о својим ФБ пријатељима који деле слике пролећа у ЈПГ формату, а ни да понесеш онај свој мали модерни фотоапарат, разбићу ти га!“
            Није престајала да прича у стопу ме пратећи док смо излазиле. Зауставих је.
            „Нећу на аутобус, идем на другу страну, врати се ти. И буди спремна у суботу у десет.“
            Брзо сам, од њеног блока, вијугајући међу солитерима, стигла на реку, а онда сам се спустила низ обалу тик до воде и дуго, дуго седела гледајући у мутно речно корито, у гомиле поломљених гранчица, у накупљени отпад који је плутао, али  и у пар сивих патки које су, повремено залепетавши крилима, отпловиле крај мене некуд узводно...
            Враћајући се, ходала сам травњацима, зачуђена како је трава и преко зиме остала зелена, а кући стигла блатњавих ципела, румених образа и шаке пуне мајушних светложутих  цветића, што сам их, не бирајући, жељно набрала иза једног пања.
            „Мама, где си успела да нађеш јагорчевину?! И то дивљу! Ми смо јуче са учитељицом  претражили целу ону малу шумицу и нисмо нашли... Ти си чудо!“, рече, загрли ме, а онда, загледајући нежне цветиће расуте по столу, самоуверено рече:
            „Ово је мушка. А има и женска јагорчевина, знаш...“
            Поражена, кретох ка шпајзу да нађем велики термос за кафу, а онда и старе ципеле за шетњу. Помислих како треба да одмах јавим пријатељици да се случајно не усуди да носи онај свој модерни фотоапарат, али јавићу јој сутра. Неће она мени делити пролеће у ЈПГ-у и ПСД-у  које не мирише. А ако не буде хтела да иде, ићи ћу сама!
            Или са својом девојчицом. И имаћу, тако, сјајног водича.

Тодора Шкоро
_____________________
            

Нема коментара:

Постави коментар