ПОГЛЕД
 |
| Слика преузета са сајта www.galerijaslika-visinka.com |
Питао сам се да ли икада спава. Увек кад бих некуд полазио, пролазећи поред њеног кућерка окреченог у
бело и окруженог цвећем, осетио бих да ме погледом прати низ улицу. Нисам је
видео, заправо нисам морао да је видим, али сам осећао како ме гледа. Подизао бих
поглед и уочавао је у маленом прозору,
између размакнутих чипканих завеса и између две саксије са дивним црвеним мушкатлама
постављеним испред прозорског окна,
чинећи тако чудан контраст тој седој избораној прилици што је стражарила.
Била је ту и кад бих
се враћао.Била је ту увек, као усуд, као тајна која пече. "Њена" је, у мојој
глави, постала и цела улица јер, како бих завио из булевара у нашу попречну
улицу, искрсавала ми је, најпре у мислима, седа и „неминовна“, а онда и пред
очима.
„Нисам приметила
никакву старицу“, рече ми супруга једном кад сам јој се пожалио.
„Срећнице“, одговорих.
Она ме зачуђено погледа.
Прво што сам тога дана
угледао биле су усамљене мушкатле. Оно што сам осетио најмање сам очекивао.
„Како си?, упита ме
жена дочекавши ме на прагу.
„Напуштено“, рекох. „Као
да ме оставио анђео чувар. Нема више старице на прозору...“
Тодора Шкоро
_________________
Нема коментара:
Постави коментар