ЛЕПОТИЦА

ЛЕПОТИЦА

            Донела је у коси мирис дунавских предвечерја, а на образима боје зоре кад се уселила у нашу сиву, успавану зграду која за младост скоро да и није знала. Била је веома лепа и млада. Од мене млађа двадесетак, од њега, мог супруга, скоро тридесет година. Блеснуо је његов поглед као да та чињеница не значи ништа, већ на првом сусрету и упознавању на степеништу. Она је била насмејана, љубазна и према њему и према мени, онолико колико је безбрижна младост могла да буде уопште заинтересована за комшије, „старије људе“, у какве смо већ спадали, бар из перспективе њених година.

            Сјај у његовим очима није се угасио ни кад је сутрадан посматрао са прозора како се девојка игра са својим псом у парку. Уздрхтала сам од тог сјаја. Први пут за наше две деценије брака, апсолутне љубави и поверења, мислила сам. Знала сам да се „те ствари“ не догађају само другима, никада се нисам тако заваравала. Сада, суочена са нечим што сам ипак само из литературе и из сведочења очајних пријатељица сазнавала, нисам знала како да поступим, осим да чекам и посматрам.

            „Разних опасница данас има, разоре брак зачас, припази!“, рече ми пријатељица.

            „Не делује ми да је ова од таквих девојака“, одговорих, не сасвим уверена у то.

            Он се повукао у себе, ја такође, једино би његове очи живнуле кад је успут сретнемо, или је он види са прозора. У мени је растао очај.

            Враћајући се из поподневне шетње издалека сам их уочила на клупи испред улаза. Он јој је нешто причао, а она одмахивала главом, потом joj је он дао неки повећи свежањ, она је дуго загледала у то, а онда  га загрлила. Обневидела од бола, окренула сам се и као месечар ходала парковима ко зна колико дуго. Утрнулих осећања ушла сам у стан и затекла га  у фотељи, замишљеног. Деловао ми је као странац.

            „А то ће ти од сутра и бити“, подсмехнух се себи горко, спремна да започнем разговор о разводу, али нисам знала како. Он устаде и крете према мени да ме загрли. Одмакох се грубо. Тада ме нежно ухватио за руку, повукавши ме на софу и сео до мене.

            „Приметила си и сама како има дивне очи“, рече. Претрнула сам.

            „Такве очи, те исте очи сам давно, у младости, волео бескрајно, сећаш се, причао сам ти... Одмах сам их препознао. То су њене очи.

            Полако сам схватала.

            „Она је Еленина кћи, то сам одмах знао“, једва чујним гласом је говорио.

            „Опрости, мила, помислио сам да је та лепотица можда и моја кћер... Причао сам с њом дуго, показао јој слике њене мајке и мене... Али, није, није... Родила се пар година касније...А Елена је умрла пре неколико година, изненада“

            Рамена су му се видно тресла, а онда су почела и моја. Тада ме загрлио снажно.

            „Само тебе имам“, рече.

            „И ја само тебе на овом свету“, помислих, пригрливши га, нежно као дете које никада нисмо могли да имамо.

Тодора Шкоро

_____________