УКРАДЕНИ ЖИВОТ

УКРАДЕНИ ЖИВОТ

          „Ако можеш разликовати два ока у глави, онда можеш и њих!“

 Као мали, често сам од деде слушао ту реченицу, док би у дугим зимским вечерима беседио уз ватру о којечему, па најзад и о судбини две близнакиње из нашег засеока, досељене однекуд са Кордуна после Другог светског рата. Ја доба њиховог детињства и раног девојаштва нисам запамтио, родио сам се после, кад се много тога издогађало што је почело да их разликује. Упркос томе њихова физичка  идентичност је остала иста, до последњег дана, до  сахране једне од њих, минуле јесени.

          Сиромаштво  Стојаниној и Стамениној мајци није дозвољавало да девојчице, онако како се то радило у градовима или газдинским кућама, облачи у исте хаљинице. Једва да је имала ишта да им обуче, навлачила им је често и мушку одећу, поклоњену, различиту. Али, и тако обучене нико их осим мајке није могао разликовати. Само би она, непогрешиво, дозивајући их са краја њиве, знала која је која. Чак и онда кад су, поодрасле, почеле ујутро саме да се облаче, па ни мати не би знала која је у каквој одећи. Нико други, па ни отац често, не би их разликовао ни кад стоје пред њим. Као једине близнакиње у селу биле су и деци и одраслима атракција, све до смрти њихове ситне, болешљиве мајке. Дотад увек исто веселе, насмејане, хитре и причљиве, већ ту, док мати још није била ни спуштена у раку, догодио се преображај који се могао очитати на њиховим лицима.

          Стојана је, као уосталом и Стамена, била уплакана, али је грцала и јецала гласно, неутешно, дрхтава, прибијала се уз оца, шћућурена, некако као да се смањила... Стамена ју је заштитнички грлила, стискала уснице, гутала сузе, чак је и оцу, поклеклом од бола, прва пришла и придржала га да не падне преко покојнице у раку и чудно мирним гласом одрасле, прибране особе, рекла:

          „Немој, тајо... Имаш нас... Не плачи, биће добро, биће све добро...“

          Код куће, на скромној даћи, сместивши најпре сестру крај огњишта, пожурила је у кухињу да помогне женама око пристављања софре. Пословала је цело вече, нудила ракију, износила храну на трпезу, без речи слушала приче о доброти своје покојне мајке. И није више заплакала. Ни тад, ни икад касније.

          Ја их памтим с краја њиховог девојаштва. Обе веома лепе, високе, имале су доста проводаџија за удају, али никога у селу није изненадило кад је просца прихватила само Стојана. Иза врата њихове скромне куће, било је, пре свега Стаменином вољом, тако одлучено – удаће се само Стојана, за момка кога ће довести у кућу, а Стамена се, већ који дан после свадбе и зетовог доласка, отиснула у свет. Ко зна кад и како, успела је она да, преко писама, дође у контакт са фамилијом са Кордуна, а један од ујака позвао је да дође код њега у Немачку, на рад. Није се ни тренутка двоумила. Желела је да својој сестри, коју је и иначе штедела од сваког тежег пољског рада, а и свом већ болешњивом оцу омогући бољи живот. Чула је од многих, а и ујак јој је у писмима обећавао, да се у Швапској може добро зарадити, толико добро да може сестри да шаље за најбоље хаљине, да ће моћи, кад се деца роде, да им обезбеди све што зажеле, да ће моћи чак и да их школује ако буду хтела. Да ће успети и велику нову кућу да направи да има довољно места за све њих кад им дође у посету...

          Да се било која друга девојка из села усудила да то уради, сељани би јој прорекли пропаст и злу срећу, али не и Стамени. Честита и вредна, отресита и способна за сваки рад, уливала је поверење код свакога ко би је срео. Испратили су је сви из сокака с благословом и лепим жељама да успе. И успела је, тамо далеко у туђем свету. Ускоро, почели су да стижу пакети са гардеробом, кућним потрепштинама, храном, новцем и кратким, штурим писмима у којима је мање писала о себи, а више се интересовала за њих, питајући да ли су сви здрави, шта им још треба, па ће им она то обезбедити. Кад је Стојана прво дете родила, у авлији је био већ изливен темељ за велику кућу. Кад је проходало, била је већ озидана и покривена. Ни по оделу, ни по домаћинству, нису се више бројали у сиромахе, напротив. Стамена их је издалека кућила, они били безбрижни, рађали и подизали децу, захвални. Ипак, памте сви сељани један период неке чудне захлађености у тим односима кад су писма и пакети потпуно престали да стижу, а и Стамене није било да дође више од две године. Причали су мешиани да су се сестре завадиле јер је Стамена хтела да се уда за неког Немца код кога је радила, а да су се зет и Стојана томе жестоко успротивили, убеђујући је да је он лош човек, да ће јој упропастити живот и да је боље да се окане и њега и удаје.

„Одакле ви то знате, кад га не познајете?“, кажу да је, уплакана, питала Стамена сестру и зета.

„Па странац је, како може да ти буде добар?! Није он као ми!“

          Спаковала се тад Стамена, само децу изљубила и отишла, дуго се не јављајући. Али за један Ускрс, све их је изненадила кад се, у новом аутомобилу, појавила пред кућом, вадећи из кола безброј поклона за све њих. Била је сама, а Немца нико више никад није ни споменуо. Кључеве од кола дала је зету, а она се по истеку одмора вратила возом у Немачку. И опет су писма и пакети почели редовно да стижу издалека.

          И сам напустивши село, у потрази за бољим животом, ретко сам долазио, али кадгод јесам, како сам морао да прођем поред њихове куће, гледао сам како богатство и изобиље Стојанине породице расте. Постали су већ давно једна од најбогатијих породица у селу. Најстарија деца су им се већ школовала у вароши, а њих двоје би углавном пословали нешто око куће и у дворишту, јер су имање већ били давно продали, није им требало да се муче и обрађују њиву. Имали су Стамену.

          Кад се те јесени вратила, у натовареном до врха луксузном аутомобилу да ту заувек остане, Стамена је изненадила све. Пензионисала се, а Стојана је радозналом комшилуку причала да је њена сестра тако хтела, да јој је пензија велика и да хоће да се одмори и да мирно проживи старост са њима. Истина је била негде на пола, јер је збиља износ који је стизао сваког месеца за пензију био огроман, али оно што нико није знао, што је само сестра сазнала, јесте да је Стамена тешко болесна, да су јој лекари предвидели тек пола године живота и да се она зато вратила, да умре ту, међу својима.

          Сузе и забринутост на сестрином лицу Стамена је доживала као мелем на рану, одахнувши што се ни она, ни зет на њу не љуте него је жале и брину се због ње. Дали су јој најлепшу собу, захтевали да ништа не ради, а кад је почело да јој бива све теже, а болови све јачи, молили су је да не излази из собе. Разумела је Стамена у томе онај необјашњиви, а ипак нељудски стид пред светом због болести, али се прећутно сложила са породицом. Нико тако, осим њих, није знао да је Стамена тешко болесна. Оно што Стамена није знала, а ни разумела, а што је видела једног дана са прозора из свог болесничког кревета, није могла ни сестра да јој објасни.

          -Секо, зашто си данас пред капијом са комшиницама седела у мојим хаљинама, у мојим ципелама? - питала је.

          Стојана се на тренутак збунила, а онда рекла:

          -Па, зар не смем, секо?! Ти и ја смо увек све делиле, шта има лоше у томе што сам обукла твоје ствари...

          -Нема... – одговори тихо Стамена. – Нема ничег лошег. Али, зашто си и моје наочари ставила? Па, ти видиш добро! И зашто си говорила „арбајт, арбајт“, онако као ја. Зашто, секо?!

          Стојана је поцрвенела, па пребледела. Стисла је усне и процедила:

          -Ти си увек имала све, била си у том белом свету, проживела, а ја, ја... Целог века знам само за ово блатњаво село и ову кућерину и ништа друго!

          Истрчала је напоље, оставивши своју бледу, разочарану, издану слику и прилику, једва живу, која је једино молила бога да се угаси.

          На сахрану, дошло је цело село, запрепашћено изненадном смрћу близнакиње, крстећи се и одмахујући главама. Али знали су сви, као онда кад им је мајка умрла, да ће породица опстати јер имају стабилну и прибрану Стамену, која ће опет помоћи породици своје сестре, ненадано преминуле Стојане, да преживи тај бол, и да преживе у сваком смислу. Само, сви су приметили да је Стаменин поглед био некако несигуран, усплахирен, као да се и она уплашила да неће моћи, опет, да на својим плећима изнесе сву тугу и бол породице, као онда кад су, као мале, остале без мајке. Није ни личила више на такву Стамену.

          Затекао сам се сасвим случајно у селу кад су двоја полицијска кола стигла пред велику кућу  и кад  су повели близнакињу у затвор. Опирала се и порицала, махала рукама и говорила неповезане речи на немачком, са лошим изговором, који ју је и издао, и који је службеници у банци, где је подизала девизну пензију пуне две године под именом своје сестре Стамене, био знак да пред собом има сестру преваранткињу која се усудила да узме сестрин идентитет, да чак и смрт фалсификује. А све зарад новца, зарад великог новца и благостања на које их је била навикла пожртвована Стамена.  

Тодора Шкоро

_________________________