среда, 15. фебруар 2012.

УТИХНУЛО СРЦЕ КАМЕНО




УТИХНУЛО СРЦЕ КАМЕНО



Дочекале су ме неке уморне воде
и врба једна погнута,
сама као старица
што испод скута још
сво благо које има крије
  
И видех да ни познала ме није,
истрошеног путника суморна лица
и срца отврдлог даљинама
  
И видех под њеним крошњама од грања
коровом и трњем окруњена
као свргнута царица
издисала је последњим дамарима
срца од камена
  
воденица мога
одрастања




ТОДОРА ШКОРО
________________________ 

4 коментара:

  1. E, Todoro... koliko toga lepog i čistog je pojelo vreme ovo... ali uspomene ostaše i to sećanje niko ne može da nam uzme:)

    ps volim vodenice:)))

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Da...Od vodenice moga detinjstva ostao je tek kamen i ostaci temelja. A bila nam je centar sveta!Ali život, kao voda, teče i nosi... u nepovrat! Tebi pozdrav!

      Избриши
  2. У овим зимским данима детињстви нам је свима ближе, можда зато што је овај свет и створен за децу и оне који могу да му се радују!

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Не знам да ли због ових зимских дана или због неких година у које се дође, тек детињство нам се ненадано врати, и радује, и боли... Вама, Александре, хвала на читању и јављању!

      Избриши