Клизнула му је низ образ. Није знао је ли суза или кап зноја. Изненадио би се да је
суза. Али, ипак... Припека је.
Гледао је у правилну,
оштрих ивица ископану јаму и исто тако правилну купу земље крај ње. Уздахнуо је
дубоко.
„Ко ли ће се први
онесвестити? Мајка свакако, отац мора да
буде тврд. Или сестра? Млађи брат? Најмлађи неће, он ништа неће ни разумети...“
Сети се да је, давно,
крај исте такве хумке, и сам заплакао тек кад је резумео да је мајци тешко
толико да је и сама хтела да умре док је падала и грлила мали бели ковчег. Привио
јој се уз сукњу, да не умре и остави га.
Одмахну главом и
ухвати се жуљевитим рукама за ашов. Пожури да ископа још колико треба и да се
склони одатле. Није волео да зна коме копа раку. Пијани Озрен му рече да је то
за детенце, од седам-осам година тек. А није волео да зна то, није...
Обриса је са образа.
Сузу, или кап зноја, није знао. Била је припека.
Тодора Шкоро
_______________
Нема коментара:
Постави коментар