среда, 12. децембар 2012.

У КЊИЖАРАМА СЕ ПРОДАЈУ КЊИГЕ, ЗАР НЕ?


Пре овог снега, у једном од оних тмурних кишних дана који не обећевају ништа добро и кад ће све што треба да пође по злу тако и да се деси, дешава се ово што вам причам.
Почело је да лије све јаче кад сам, насред улице,  установила да малог склопивог кишобрана нема у живописном садржају моје ташне. Утрчавам,  док се са мене цеди, у оближњу пошту и стајем испред шалтера у ред који се отегао до врата, кад  схватих да немам ни оловку.
На срећу, неко од тмурних, покислих, невољно ми је позајми.
Кад сам постала свесна да немам ни белог обичног папира на коме треба пријатељу у провинцији да пошаљем  у писму некакво објашњење о лечењу његове стрине ( он мејл не користи, ни не зна шта је то, срећник један!), иако већ надомак шалтера, излазим на кишни дан да се опскрбим свиме неопходним. Трчећи прелазим улицу и нахрупим у радњу изнад чијих врата  огромним словима пише „Књижара“.
-Обичну, најобичнију хемијску оловку, молим вас. И лист белог папира, такође обичног, оног за писма – кажем.
Негде испод тезге маркантни мушкарац  за пултом вади оно што сам тражила и спушта испред мене, а ја уочавам у углу његових усана смешак.
-Колико? – питам.
- Ништа – одговори.
Сетих се да је то онај тмурни дан  у коме ће све што треба да пође по злу тако и да се деси, и схватих да је и ово једна од тих ствари.
Бескрајно лагано подигох поглед .Око мене, дуж свих зидова биле су полице препуне књига, књига и... књига. Нигде оловки, роковника, играчака, отварача за флаше, кућних папуча! Обузе ме стид, неописив. Поцрвенела до ушију, зграбих оловку и хартију и промрмљах:
-Хвала вам, оловку ћу вам вратити касније...
Био је изненађен кад сам, тек сутрадан, додуше, ушла у радњу и спустила његову оловку на пулт.
-          Обично не врате – каже. - Ви сте први.
Причали смо о књигама дуго. И о књижарама, оним у којима се продају књиге. Купила сам две, а од тада  редовно ту свратим да видим јесу ли добили нове наслове.
Има таквих књижара, верујте. Ова се налази у оном тржном центру, у блоку, крај Саве. И књижар је јако љубазан. 
Ипак, ако вам требају играчке или офингери, потражите их на другом месту...
________________________________

НАПОМЕНА: Ово није литерарна прича, пишући је, ослободила сам је ма каквих књижевних амбиција... Она је тек  реакција на један данашњи новински текст, на једну једину реченицу у том тексту који се може прочитати
овде и који говори о жалобној судбини нашег издаваштва и наших великих писаца, уосталом...

6 коментара:

  1. Ohrabrujuća vest, i odlična tvoja priča (ma koliko nas ubeđivala da nema književnih ambicija).

    :)

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Vest o povratku klasika u knjižare je zaista ohrabrujuća, pa makar za početak i bili negde iza plišanih igračaka... :) A za pohvalu ti hvala!

      Избриши
  2. Смијао сам се из више разлога - под 1: ситуацији у којој си се нашла;
    под 2: ситуацији у којој сам се ја данас нашао - отишао сам код љекара, завршио преглед и по снијежној вијавици (болестан, полако са штапом) отишао да посјетим супругу на њеном радном мјесту, иако сам је оставио код куће, јер данас има слободно...; под 3: због изјаве Гојка Тешића о Станиславу Винаверу...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Dragi Miroslave, poželela sam, eto, da malo promenim koncepciju bloga (u to ime mu i NAZIV promenih - posle tri i po godine ode moja ŠKOLA DUŠE u istoriju...). Kako bi imao intenzivniji život, ovakve pričice iz života, uz poneku "ozbiljnu" pesmu, priču ili prikaz biće njegov budući sadržaj. Nadam se da me zbog toga neće napustiti moji verni čitaoci...
      A za "situacije", šta da ti kažem... imam ih i sama onoliko. Kako se godine gomilaju, sve više i više...
      Pozdrav tebi i sve najbolje!

      Избриши
  3. Мијењај све што би могло да помогне, да се Ти добро осјећаш,
    или да помогне проширењу читалачког круга...
    Вјерни читаоци остају ту без обзира на изглед, име итд.,
    јер су "вјерни"...

    ОдговориИзбриши