У КЊИЖАРАМА СЕ ПРОДАЈУ КЊИГЕ, ЗАР НЕ?

Пре овог снега, у једном од оних тмурних кишних дана који не обећевају ништа добро и кад ће све што треба да пође по злу тако и да се деси, дешава се ово што вам причам.

Почело је да лије све јаче кад сам, насред улице,  установила да малог склопивог кишобрана нема у живописном садржају моје ташне. Утрчавам,  док се са мене цеди, у оближњу пошту и стајем испред шалтера у ред који се отегао до врата, кад  схватих да немам ни оловку.

На срећу, неко од тмурних, покислих, невољно ми је позајми.

Кад сам постала свесна да немам ни белог обичног папира на коме треба пријатељу у провинцији да пошаљем  у писму некакво објашњење о лечењу његове стрине ( он мејл не користи, ни не зна шта је то, срећник један!), иако већ надомак шалтера, излазим на кишни дан да се опскрбим свиме неопходним. Трчећи прелазим улицу и нахрупим у радњу изнад чијих врата  огромним словима пише „Књижара“.

-Обичну, најобичнију хемијску оловку, молим вас. И лист белог папира, такође обичног, оног за писма – кажем.

Негде испод тезге маркантни мушкарац  за пултом вади оно што сам тражила и спушта испред мене, а ја уочавам у углу његових усана смешак.

-Колико? – питам.

- Ништа – одговори.

Сетих се да је то онај тмурни дан  у коме ће све што треба да пође по злу тако и да се деси, и схватих да је и ово једна од тих ствари.

Бескрајно лагано подигох поглед .Око мене, дуж свих зидова биле су полице препуне књига, књига и... књига. Нигде оловки, роковника, играчака, отварача за флаше, кућних папуча! Обузе ме стид, неописив. Поцрвенела до ушију, зграбих оловку и хартију и промрмљах:

-Хвала вам, оловку ћу вам вратити касније...

Био је изненађен кад сам, тек сутрадан, додуше, ушла у радњу и спустила његову оловку на пулт.

-          Обично не врате – каже. - Ви сте први.

Причали смо о књигама дуго. И о књижарама, оним у којима се продају књиге. Купила сам две, а од тада  редовно ту свратим да видим јесу ли добили нове наслове.

Има таквих књижара, верујте. Ова се налази у оном тржном центру, у блоку, крај Саве. И књижар је јако љубазан. 

Ипак, ако вам требају играчке или офингери, потражите их на другом месту...

________________________________

НАПОМЕНА: Ово није литерарна прича, пишући је, ослободила сам је ма каквих књижевних амбиција... Она је тек  реакција на један данашњи новински текст, на једну једину реченицу у том тексту који се може прочитати

овде и који говори о жалобној судбини нашег издаваштва и наших великих писаца, уосталом...