Гледао ју је како му брижно припрема топлу воду,
сапун и чисту преобуку. Тек се био вратио из косидбе. Уморан, ознојен, а чудно
миран. То није волела.
„Изгледа да у близини
имамо загубљено лане“, рече.
„Откуд знаш?“, упита
га.
„Наишао сам, косећи,
на део полегле, уваљане траве... Помислих, мора да је лане...“
Она се следи. Он
настави:
„Тражио сам га свуда
около, да га вратим тамо где припада. Није га било...“.
Гледала га је очима
уплашене срне. Он брзо скрену поглед и снажно у џепу стисну шналу од слоноваче,
да се она сломи. Купио јој је пре двадесет година, пред веридбу. Нашао је усред
полегле, уваљане траве, кад је коса запела о њу.
„А можда је нашло пут
и само. Изгубљено лане...“, одмахну и приђе да му она помогне да спере са себе сву
муку.
Тодора Шкоро
____________________
Само онај ко искрено воли спреман је на сваку жртву у име љубави.Чак и кад има потврду неверства у рукама...веома лепа и сажета поетска прича,подсећа на нашу народну књижевност
ОдговориИзбришиHvala, Milane. Da, ljubav je (ako to jeste) ujedno i kajanje i praštanje... Hvala na ovom poređenju, to mi je veliki kompliment, jer naša narodna književnost je neopisivo naše blago, pa ako je ovo ičim i imalo zaličilo na nju, vrlo sam ponosna...
Избриши