недеља, 16. децембар 2012.

ИЗГУБЉЕНО ЛАНЕ


Гледао ју је како му брижно припрема топлу воду, сапун и чисту преобуку. Тек се био вратио из косидбе. Уморан, ознојен, а чудно миран. То није волела.
            „Изгледа да у близини имамо загубљено лане“, рече.
            „Откуд знаш?“, упита га.
            „Наишао сам, косећи, на део полегле, уваљане траве... Помислих, мора да је лане...“
            Она се следи. Он настави:
            „Тражио сам га свуда около, да га вратим тамо где припада. Није га било...“.
            Гледала га је очима уплашене срне. Он брзо скрену поглед и снажно у џепу стисну шналу од слоноваче, да се она сломи. Купио јој је пре двадесет година, пред веридбу. Нашао је усред полегле, уваљане траве, кад је коса запела о њу.
            „А можда је нашло пут и само. Изгубљено лане...“, одмахну и приђе да му она помогне да спере са себе сву муку.

Тодора Шкоро
____________________

2 коментара:

  1. Само онај ко искрено воли спреман је на сваку жртву у име љубави.Чак и кад има потврду неверства у рукама...веома лепа и сажета поетска прича,подсећа на нашу народну књижевност

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Hvala, Milane. Da, ljubav je (ako to jeste) ujedno i kajanje i praštanje... Hvala na ovom poređenju, to mi je veliki kompliment, jer naša narodna književnost je neopisivo naše blago, pa ako je ovo ičim i imalo zaličilo na nju, vrlo sam ponosna...

      Избриши