КОЛУМНА: Шекспир, ролекс и доброчинитељи...

На књижевном порталу "Конкурси региона" објављиваће се од данас и моје колумне, на теме књижевног, културног и друштвеног живота. Ево прве од њих...

http://konkursiregiona.net/kolumna-todore-skoro-sekspir-rolex-i-dobrocinitelji/

ŠEKSPIR, ROLEX I DOBROČINITELJI

Piše: Todora Škoro

Jesen devedeset i neke.

Sedim, uzbuđena, u loži nacionalnog teatra. Zatvorenih očiju, ne bih li što bolje čula šuštanje brokatnih i teških plišanih zavesa koje se razgrću da novi, povlašćeni gledaoci zauzmu svoja mesta. I da bih, uvek s radošću, udahnula tu  neponovljivu mešavinu mirisa kulisa, dasaka i teških parfema uvek nekako previše nakinđurenih dama koje su pristizale. Odnevši prethodno na hemijsko čišćenje svoju matursku malu crnu haljinu, i oplemenivši je ručno napravljenim cvetom od satena, daleko da sam se osećala „povlašćenom“. Osim u onom delu da mi je moj stari prijatelj, školski drug i reditelj, omogućio da prvu izvedbu njegovog Šekspira pratim sa te „uzvišene pozicije“.

Tek pet minuta pre početka predstave, ušao je On. Sa svitom – suprugom, svastikom i mlađom ćerkom, čini mi se. Smestiše se levo od mene. Sa partera uočih brojne poglede uperene ka našoj loži, ka njemu, već tada  nezvaničnom vlasniku pola države, koji mi se, susrevši moj (mora biti iznenađen) pogled  nasmeši i nakloni.

-Lepo je ovo Narodno pozorište, baš lepo...- reče

„Prvi put je ovde, znači“, pomislih.

-...Ali je nekako malo za jedan glavni grad. Moralo bi da bude veće, da u njega može da stane bar pet, bar deset hiljada ljudi! – nastavi.

„Bože mili“, pomislih, „Pa on nikada ni u jednom pozorištu, znači, nije bio!“

-Ali ću ja ovom gradu napraviti takvo! – poentirao je glasno osvrćući se da vidi učinak svojih reči.

„Nadam se da nećeš“, pomislih. „Da će biti pametnih da ti objasne da pozorište ne može da bude fudbalski teren, da u njemu nema ozvučenja, mikrofona...“, ceptela sam u sebi.

A onda se podigla zavesa i storija o Montegima i Kapuletima je počela da se odvija na sceni...

*****

Nekoliko godina potom čitala sam u novinama kako je bogati (nezvanični) vlasnik pola države zaista uložio ogroman novac u renoviranje nacionalnog teatra (na sreću, neko mu je objasnio zabludu o veličini pozorišta, pa takvo, grandiozno, nije sazidao), potom o tome kako je ustanovio čak i veoma vrednu novčanu nagradu za najbolje naučnike, pisce, studente... Bilo mi je malo muka čitajući to, a bilo je, bogami, muka i nekima od laureata, pa su nagradu odbili da prime...

Još nekoliko godina iza toga slušali smo vesti kako je rečenom bogatašu sve oduzeto, kako je njegov lik osvanuo na poternici, ali se on na vreme sklonio iz zemlje. Sad ga više niko i ne spominje, ali su se u međuvremenu pojavili neki novi, mlađi. I malo drukčiji. Nose i oni Armani odela i Rolex satove, voze Rols-Rojseve i letuju u Monte Karlu, ali mnogi od njih diče se i diplomama prestižnih, svetskih univerziteta: Jejla, Kembridža, Oksforda... I imaju znatno znanje iz oblasti za koje su se školovali.Ali stvarno... A poneki od njih i istinsku želju da pomognu kulturi (ili opet sebi) – velikim ulaganjima. Novčanim, naravno.

Međutim...

Stari otpor kulturne javnosti ostao je, čini mi se, isti i prema ovima, novim i obrazovanim mecenama (bogatašima), kao nekad prema onima „zanatskog porekla i obrazovanja“. Na nagrade koje oni u kulturi dele i dalje se gleda sa nepoverenjem, njihove kulturne ustanove i dalje se manje vrednuju od „starih, dobrih“, iz prošlog i pretprošlog veka, a to što te njihove ustanove i dalje opstaju, ima da se zahvali opet samo njihovom silnom novcu, ali i vezama koje imaju po celom svetu, pa uspeju da organizuju dobre izložbe, postave dobre predstave, prevedu značajna književna dela... Najzad, ima da se tome možda zahvali i njihovom velikom znanju o umetnosti. I želji da , uprkos širokom neprihvatanju, u tome istraju...

Dilema je, u doba ovo, skoro šekspirovska: mogu li zajedno da idu Šekspir, Rolex i dobročinstvo?

Izgleda da je došlo vreme da mogu. Stara su vremena prošla, a nekog drugog, i drukčijeg vremena - nema.

Kulturi, kao i vekovima unazad, treba mecena.A ako je on takav da mu je kuća puna polica pročitanih knjiga, a zid vrednih diploma, onda mu je valjda za oprostiti što mu se, u prvom kolenu unazad, u kući znalo za potkivanje, a ne za astrofiziku ili istoriju umetnosti.

Ili grešim?

___________________