ZLO SEME

Baba-Rosa je već tačno stoosamdesetpet godina hodila rajskim vrtom, pod ruku sa svojom prvom snajom Vidom, a njene reči mi i sad, kao i celog veka što su, odzvanjaju u ušima:

- To je zlo seme, sinko. Nikad se naša krv, ni kad Bog ponovo siđe, neće od tog zla očistiti, kažem ti!

Nije baba-Rosa bila namćor, pa ipak je tako o svojoj drugoj snaji besedila kad joj se prva, Bog da je prosti, preselila na onaj svet. Njen sin, a moj čukun-deda , ili navr-deda, šta već, mlad udovac, uskoro dovede u kuću drugu ženu, a s njom i prokletstvo koje nas, i dan-danji prati.

"Zmijarnici su to!", ostade nadimak, beleg celoj našoj familiji do danas, samo zato što je Jaukija, nova snaha, za sve što joj ne odgovara - a ništa joj potaman bilo nije - govorila:

- Zmijarnik, pa to ti je!

Baba-Rosa se krstila i sve češće obilazila grob snaje Vide, kao da je mogla da je podigne. A nije mogla, znala je to. Nije ni protiv zlog semena nove snaje Jaukije mogla ništa, a semena i - nije bilo! Jalovica ostade Jaukija, ali je uspela da poseje zlo seme da se do danas moja loza od njega ne istrebi. Kako, đavo zna, ona je s njim šurovala.

Prokletstvo donela, posejala, pa se sad u lozi Jaukovića ( i prezime nam je nametnula!) buduća snaja mrzi unapred, za svaki slučaj. Deci, kad se rode, radujemo se samo ako su ženska. A ako popišano lice babice izviri između nogu porodilje, pokunje se svi, znaju da će za dvadesetak godina zmijarnik da se uveća novim zllim semenom od koga se nikad iščistiti nećemo.

"Snaho, donesi-der vode!", zapovedao bi svekar.

"Evo, evo, tajo"- hitala bi ona.

A on, podboden svojom zmijom, mislio i mrmljao:

"Otrova bi ti meni dala, a ne vode!"

Takvi su se razgovori pokoljenjima vodili u našoj lozi, još od pokojne baba-Rose.

Setio sam se opet baba-Vide i svih pokojnih baba, jer mi se sledeće nedelje ženi sin. Veselje organizuju u najelitnijem restoranu u gradu. Daleko miljama od seoskog groblja gde počivaju baba-Rosa, baba-Vida i sve potonje baba-jaukije za koje moj sin, školovan u Parizu, a i njegova izabranica - jer smo se dobro pazili moja supruga i ja - nisu ni čuli. A i da jesu, slatko bi se, mladi, nasmejali priči o zlom semenu, Jaukovićima, zmijarnicima...

Odahnuo sam, s mirom prvi put posle stoosamdesetpet godina očekujući novu snahu u našoj familiji.

"Gotovo je najzad i to!", pomislih spokojan.

Đavo koji ne spava, dočeka me tad zašištavši iz spavaće sobe:

- Ona njegova zmija zaboravila na moj rođendan, zamisli!

Zgranut, videh je, to moje do juče jagnje, kako ispuza, zla, naopaka, ugrožena, šišteći u odbrani svog voljenog sina kome nijedna, od svih postojećih, ne bi bila dovoljno dobra zmija za njenog ljubimca. Zažalih što ne znam nemušti jezik, pa da je ućutkam. Ili što, po legendi, kućnu zmiju ne smeš ubiti.

Da više istrebim zlo seme i vekovni zmijarnik koji se množi. Umesto toga odgovorih:

- Prava Jaukovićka, šta ćeš. Idemo dalje.

Todora Škoro