IZ "ČAROBNJAKOVE RIZNICE"

DEO IZ PRIČE O JEDNOM NEOBIČNOM ČOVEKU

Piše: Todora Škoro

Nije smeo da ga pogleda, a nešto je neodoljivo gonilo Petra da podigne pognutu glavu i spuštene očne kapke, uspravi se i sudari s tim pogledom koji počiva na njemu, smušenom, osećao je to.
Nije bilo prvi put da ga Čarobnjak zbuni, skoro unizi, ili bar učini da se oseća kao đače pred učiteljem, krivo i preplašeno što zadatu lekciju nije savladalo. Čarobnjak i jeste bio Petrov učitelj, odnedavno čak i jednim čudnim dogovorom između njih dvojice, postavši učitelj koji ima sva prava, čak i da unizi. Petar mu je dao tu dozvolu, željan znanja što pre i što većeg koje je posedovao taj čudni čovek. Sećao se Čarobnjaka, blago osmehnutog kad mu je izneo svoj plan, tačnije molbu da ga udostoji prenošenjem znanja za koje je Petar intuitivno osećao da je vrhunsko, ali koje ne bi mogao da usvoji bez njegove pomoći.
- A ako ti bude isuviše bolno? – pitao je gledajući ga prozorljivo ispod rama za naočare.
- Šta bi moglo da bude bolno? - bio je zbunjen Petar.
-Mnogo toga, mladiću. Ali, kako-god, tvoja volja. Ali da znaš , nijednu istinu nećeš moći da usvojiš ni za mrvu brže nego što si za to spreman. Ni za mrvu!
„Mrva vremena“, pomislio je Petar, ponovo zbunjen Čarobnjakovim čudnim nazivanjem stvari i pojava. Gledao je u njegove ruke, umazane sitnom rastresitom zemljom koju je obilato posipao oko tek zasađene ruže. Svaku iole veću grudvu uzimao bi i vrteo između prstiju, mrveći je skoro u prah, koji bi onda zagrtao oko tog malog dvožilnog bodljikavog stvora koje će uskoro da bude divna ruža puzavica. Kao da je mogao da vidi kako Čarobnjak tom čokotu, svojim rukama udahnjuje život.
„Bože“, pomislio je „baš preterujem.Dajem mu moći koje i nema! Moram da sačuvam bar malo kritičkog duha. Naravno da nije stvar u magiji njegovih ruku, nego jednostavno ume sa cvećem, pa mu uspeva. Voli ga...“

- Volim cveće – promrmlja Čarobnjak.- U
je tajna.
Petar zinu.
-Volim ruže – dopuni. Jako volim ruže, u tome nema ničeg čudnog.
- Nema.
- Ruže volim više od ljiljana, više od gladiola, volim ih najviše od sveg cveća, znaš.Ali, šta je u tome čudno? – upita.
- Nnništa – zamucnu Petar.- Ništa tu mije čudno...
- Mislim, kad izgovorim rečenicu:volim ruže najviše od sveg cveća, to je u redu, ništa strašno, ni neobično, je l’ da?
- Ništa – samouverenije odgovori Petar, misleći „kakva besmislica!“.
Ustajao je polako, sa kolena na kojima je dotad klečao, brižljivo je istresao zemlju, a onda i sa ruku, zagledajući se u nokte napunjene blatom.
-Tvoj brat, Petre, jedan je vrlo mio i drag dečak. Inteligentan, bistar, vredan. Jedan sasvim kvalitetan čovek u svakom smislu, znaš li to?
Petar se ozari.“Moj dragi, mili bata. Volim ga više od svega na svetu! Ali ovo, ovo nisam očekivao – da je i Čarobnjak primetio koliko je moj mlađi brat jedna kvalitetna ličnost!“,pomisli. Ushićen, pogledao mu je u oči tek tad.
-Ali, Petre, ima nešto što ne znaš. Za mrvu, samo za nrvu mi je taj tvoj vanredni mali brat draži od tebe, za mrvu, samo za mrvu mislim da je kvalitetniji od tebe u svakom smislu. Mislim da bi to trebalo da znaš.
Petrovo ushićenje se zaledilo negde oko područja brade i poluotvorenih usana koje se načas ukočiše. Blenuo je u njega, ćutao. Učitelj je vodom iz plastične kofice obilno zalivao zasađenu ružu, obilazio oko nje, sav se predavši tom poslu, kao da Petra nije ni bilo, kao da ništa važno nije upravo rekao.Spustio je koficu, još jednom obrisao ruke o nogavice i podigao ih do mladićevih ramena. Rekao je:
-Upozorio sam te da će biti bolno. I ni za mrvu pre nego što si za to spreman, rekoh ti, nijedno znanje usvojiti nećeš. Ni ovo o ljubavi. Drugi put, kad te pitam besmislicu nalik onoj da li je čudno kad kažem da volim ruže više od drugog cveća, a ti požuriš da odgovoriš kako nije čudno, malo zastani i razmisli. Najzad, ja zaista najviše volim ruže, ali to ne boli nikoga, misliš ti. A ako kažem da tvog brata volim više nego tebe, onda to nije isto... Ili jeste. Razmisli
Oborenog pogleda, ramena su počela da mu se tresu. Hteo je da sakrije, ali nije mogao. Suze su mu kliznule niz obraze. Ućitelj ih je jasno video.
„Moje prve suze znanja“, gorko je pomislio Petar.