петак, 19. фебруар 2010.

Jasmin Latić - pesnik koji peva bolom



Njegove pesme su kao slike, poput doživljaja velikih slika pred koje se možda samo jednom u životu stane, a njihov prizor ostane u sećanju urezan večno. Kao pred Trojeručicom, ili Mona Lizom ostje čitalac zadivljen slikom koju ovaj pesnik Ravnice, kako sebe naziva, očas, u par stihova naslika – za večnost.
Jasmin Latić peva bolom. Bol je njegovo najsnažnije čulo, bol je njegov usud. Uvek na granici trajanja i odustajanja, tek u stihu ovaj bečkerečki poeta nalazi smisao.
„ Moje su pesme kao ponornice“, kaže. „Što ih više čitaš, sve dublje te u sebe vuku...“
U Latićevim stihovima i ono najobičnije dobija dimenzije univerzalnog. Ustvari, u njegovoj lirici i nema ničeg običnog – prožeta bolnim krikom, ona je snažna, moćna, uznosi u Nebo, ili vuče u Pakao, ali se pred njom ne ostaje miran.
Jasmin Isak Latić (1957) živi i radi u Zrenjaninu. Objavio je zbirke poezije „Skeleti govore govorom ptica“, „Pesme ljubavi i smrti“, „Mali san o sreći“, „Psalmi izgubljene duše“


SLIKA

Stojiš tu i gledaš
prazno bezrečje.

Čemu su služile
strasti?!

Stojiš tu i znam
proplakao bi gorko,
kao orkan,
kao kaplja rose
na polju,
Da ti staklo nije
zarobilo oči i usta,
u nečemu što
su zvali
Ikona.




OGLEDALO

I sve beše
Nebo i Voda

I sve beše
Zemlja i San.

Kad stariš,
od pepela ruke
ne brišu se.

Kad shvatiš
Ogledalo ti više
nije ni potrebno.



POTPUNI KRAJ

U noćima meseca punih,
sa pesmom gladnih kurjaka

Tebe tražim kroz crveno
svetlo,
Kao mamac za crve sakupljam
spržena krila nemuštih leptira.

I šta su praznine zagubljenih
misli,
I šta su Metak i Mozak
u srodstvu?

Ja snagu Straha kroz Mušku
slabost izvlačim.
I kristalno plavetnilo laži
u kosu mi se plete
kao zmija,
kao suton,
kao zagorelo jutro u molitvi
slepca na ulici,
kao dozvani pesnik
sa vizijom uravnoteženog ratnika,
i sjaja što priziva
strelu u srce
za poslednja tri minuta
potpunog kraja.


PORQUE TE PAS?

Vo imja tvoja,
do imja moja...
Od lika tvoga,
do lika moga...

Ima li granicu
pustoš...
pevaju li ptice
po nagonu,
ili ih jutrom
izigra dan...

Vo imja tvoja,
do imja moja...
od traga tvoga,
do bola moga...

Nisam pronašao reči,
ni izgovor dobar
za laž...
samo je ostala suza
na otvorenom dlanu
u pesmi
bez početka.


Jasmin Latić

Objavila: Todora Škoro

7 коментара:

  1. Хвала за предивне стихове!

    ОдговориИзбриши
  2. Baš lep prikaz i predstavljanje za mene nepoznate ali očio vredne pažnje pesnikinje...

    ОдговориИзбриши
  3. Hvala, Alex, u pravu si, vredelo je pažnje. I poštovanja.

    ОдговориИзбриши
  4. Alexandra Einstein...
    Pesnikinja je muškog pola...bar mislim...
    Pozdrav iz Grofovije Banatske
    Papillon

    ОдговориИзбриши
  5. Hvala na lepim rečima...
    Potrudiću se da do Vas dođe još koja pesma,iznedrena u Ravnici.
    Ako Naša Todora dozvoli...
    Voli Vas Vaš
    Jasmin Latić

    ОдговориИзбриши
  6. Izvinjavam se zbog omaške, i moje čitateljke Aleksandre, i moje, ali u muškost poezije ( i autora) nismo posumnjale, jednostavno, radi se o nenamernoj omašci ( a ako se pretpostavi da je Alex mislila da je ova poezija bila vredna moje (pesnikinjine) pažnje, onda - omaške i nema...

    Dragi Jasmine, bilo mi je zadovoljstvo, i biće to uvek uživati u ovakvim stihovima
    Todora Škoro

    ОдговориИзбриши