Ауторска проза, поезија, прикази, колумне и актуелности из књижевности by Todora Škoro
четвртак, 18. фебруар 2010.
Buđenje
Iz čijeg sna sam prognan da proklet lutam, severcem nošen, okamenjen. Bez bola i sećanja, bez nadanja, kao da me nije. Zaslepljen zorom što nadire i bez milosti ubija me, već ubijenog, iz sna izgnanog. A čijeg?
Prelijepo kao i prethodna pjesma.
ОдговориИзбришиDuboko,osjecajno i prepoznatljivo.
To ste Vi sami !!!
Pozdrav od Nede
Hvala najlepše, na čitanju i razumevanju.
ОдговориИзбришиSrdačan pozdrav i Vama.
Želja za pripadanjem pa makar i u snovima - mirna luka je uvek potrebna i ne kaže se džabe - dajte mi malo ljubavi pokrenuću svet....
ОдговориИзбришиVeoma lepo, s puno emocija... Tužna priča prognanoga!
ОдговориИзбришиPozdrav
Alex, u snu i želja za pripadanjem, i gubitak, i očaj, umeju da budu mnogostruko bolniji nego na javi, bar ja takve snove sanjam...
ОдговориИзбришиDraga Spisateljice, hvala na komplimentima.
Imaš li ti Kraj i Početak...ili je tvoja Duša Satkana sitnim Bodom Panonskog Nepregleda...
ОдговориИзбришиPapillon
Ja ništa nemam. Uzeli su mi sve, ostavivši mene meni samoj pred Bogom, usred večnosti. Jesam li zato sirota?..
ОдговориИзбришиPozdrav i Vama
Застао сам. Стајао сам дуго. Уздахнуо сам...не једанпут, било би премало.
ОдговориИзбришиAko je posle tih uzdaha došlo bar malo mira u tvoju dušu, biće mi drago. Pozdravljam te.
ОдговориИзбриши